Не пишем велике стихове али емоције које гајим према људима којима пишем су велике и искрене. Ова песма (из моје књиге у припреми) је коначно добила облик какав сам желела али и то је мало за захвалност коју дугујем према човеку који ми је први пружио руку и дао банатски ветар у леђа, који каткад немилосрдно задува равницом, у циљу рада на себи и остваривања снова и жеља.
На столу је била отворена књига
Вечерњи акт у девојачкој соби Ленке Дунђерски
Поема над поемама
Клањала сам се духовности
Којом је одисала Твоја душа
Гласом као мачем си парао небо
Подизао руку машући предано
Пламен живота си распршио храбро
Одлучно загребао земљу
Стихови се вијорили као булке у равници
Сунцокрети сијали на путу ка породици
А Ти си ходао носећи лик оца који волим.
