Жири за Награду Душан
Васиљев у саставу: Радован Влаховић, председник, др Зоран Ђерић,
потпредседник, и Ђорђе Писарев, члан, већином гласова донео је одлуку да
Награду Душан Васиљев добије песник Селимир Радуловић за књигу У царству ветрова арамејских
(Лагуна, 2022).
Град Кикинда
традиционално додељује Награду Душан Васиљев за најбољу књигу на српском
језику у протеклој години. На конкурс је пристигло укупно 124 наслова.
Награда Душан
Васиљев ће лауреату бити уручена у
понедељак 27. марта у 12:30 часова у свечаној сали Града Кикинда.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА НАГРАДУ ДУШАН ВАСИЉЕВ
Селимир Радуловић: У царству ветрова арамејских (Лагуна, Београд 2022)
Као и
за претходне, и за ову Радуловићеву књигу нам је потребно познавање библијског
контекста, препознавање библијских прича, ликова и догађаја из древне историје.
Зато и књига У царству ветрова арамејских, има неколико поузданих водича. Најпре, на
корицама је индикативан текст епископа бачког др Иринеја, који сведочи да је
Радуловић међу српским писцима најбољи познавалац монашке и аскетске
литературе, а као песник, он је једини који види невидљиво, кроз копрену
видљивог (уз духовнике и богослове). „Монах је онај ко је од свих одвојен, а са свима
сједињен” (др Иринеј).
На високу, заиста привилеговану оцену коју је изрекао владика Иринеј,
да је Радуловић једини песник који види невидљиво, кроз копрену видљивог,
најбоље се надовезује поговор др Саше Радојчића, „Сусрет с невидљивим“.
Карактеристичан је циклус о седморици монаха с Атоса, који су
недоступни људским чулима. „Њихово постојање није од овога света; за овај свет
они заправо и не постоје“, истиче Радојчић, а мало даље се пита: „Како се може
видети невидљиво? Како се може додирнути бестелесно?“ У одговору наводи
Радуловићеве стихове, а потом закључује: да „Радуловићеве песме говоре о
оностраном, о светом, које на тренутак, у магновењу, без обзира на то хоћемо ли
да га примимо или нећемо да га примимо, обасја наш, овај свет, и затим, у
следећем тренутку, нестане без трага. За очи које гледају само овај свет и за
главу која само о овом свету мисли – то не постоји. Ако је нечега и било, више
га нема. Дакле, заборавимо на то. Ужасно је заборавити искру у којој је на трен
засјао други, бољи свет. Песничка мотивација Селимира Радуловића је у отпору
таквом заборављању. Он нас подсећа на сусрете с невидљивим и позива на учешће у
стварности онога чега наизглед нема – а има га највише! И због чега има свега
другог“.
Трећи водич је ауторка предговора, др Јелена Ђ. Марићевић Балаћ,
„Икона беше у слову и слово поста молитва“. Описује књигу, њен концепт, али
уводи и, ако се не варам, нови контекст – очекиван: старе српске средњовековне
рукописне књиге и, можда неочекиван: Милорад Павић. „Орнаментисани иницијали
карактеристични су, иначе, за старе средњовековне рукописне књиге, али и за
потоње, посебно Рачана (Христифора, Јеротеја, Кипријана, Венцловића), мада су
њихове илуминације слова најчешће представљале обичне људе, а не свеце или
анђеле. Оно што је заједничка црта исцрпљује се у томе што је ‘визуализована
повезаност физичког тела људског бића са духовним светом’ (Љиљана Стошић).
Људски ликови који су украшавали иницијална слова из старих рукописа творили су
осу света или лествицу између човека и Бога, док се стапањем иконе и слова код
Селимира Радуловића успоставља такође директни, паламистички контакт са Богом”
(Марићевић Балаћ). Овде се, наравно, указује на иницијална слова која су
уметнички рад Олгице Стефановић, саставни део Радуловићевих књига, у толикој
мери да се више не могу одвојити од његових стихова а да се не поремети
поменути „паламистички контакт са Богом”.
Што се везе са Милорадом Павићем тиче, у Предговору се указује на
извесне сличности са Хазарских речником, односно са приповетком „Чувар
ветрова” из збирке Гвоздена завеса. Нећу препричавати аргументе које
наводи Марићевић Балаћ, само ћу поменути указивање на број седам, као пресудан
за оба писца. Седам чланова породице Прибац, седам прозора старог конака, седам
певајућих вртова – код Павића (у причи „Чувар ветрова”), а седам невидљивих
монаха (у циклусу „Угарци са Криа Нера”, код Радуловића; присетимо се и седам
еона, из једне од претходних књига, Сенка осмог еона).
7 (седам) је број, нумерал и име глифа који представља тај број. То је
природни број, а симболише га: повученост, резервисаност, присебност,
постојаност, аналитичност, мистериозност и велика унутрашња мудрост. Радуловић
се опредељује за овај број јер се у њему виде узвишене области постојања,
чврста вера, али и тајновитост, добра интуиција, готово свакодневно трагање за
оним најскривенијим одговорима на крајње филозофска питања. За разлику од
претходних шест бројева, који представљају неспокојства и бриге свакодневног,
световног живота, са седмицом улазимо у једну посебну, потпуно нову димензију
која служи управо као мост између такозваног „нижег” и „вишег” света.
Подсетимо се на антологијску Радуловићеву песму „Седам малих дрхтаја”!
Четврти, не мање битан водич, представља „Регистар имена и појмова“,
који је сачинио С. Јакшић. На 9 страна, од Авраама, старозаветног праоца
народа, до Христофора, светогорског старца, набројана су најважнија имена и
појмови који се помињу у овој Радуловићевој књизи, а све у намери да се њени
читаоци обавесте о њима, како би даље читање и разумевање његове поезије било
потпуније и јасније. Света Гора Атонска, Атос и други врхови и литице, на
једној страни, а на другој арамејски ветрови древне Сирије. Апокалипса или
Откривење Јованово, Свети Апостол и Јеванђелист Јован Богослов, који је називан
и сином грома. Велика Лавра, Кареја, светогорски манастири, светогорски старци,
подвижници и безмолвници. И, наравно, Син Човечји, Исус Христос, Оваплоћени
Логос.
Најважнија, не само зато што је најобимнија, песничка целина у књизи
носи назив „Угарци са Криа Нера”. Криа Нера (Хладна вода) је врлетна и стрма
јаруга подно Атоса. Планина Атос је република монаха. Циклус садржи 33 песме о
монасима, о онима који су, како то истиче Епископ бачки др Иринеј, „одвојени од
свих, а са свима сједињени”, „сједињени духовно, кроз љубав и молитву”.
Код песника Радуловића ни једна реч није случајно одабрана и никад је
не треба читати дословно. Тако и реч „угарци”, у наслову овог великог циклуса о
монасима. Знамо да је „угарак” остатак од дрвета које је делимично сагорело.
Појам „угарак” се користи и у пренесеном значењу. У љубавним песмама, односи се
на особу која је чекајући на љубав свог живота – прегорела, на емотивно
пресахлу особу. Овде, „угарак” означава човека који је усред бројних
претрпљених патњи и мука у животу – прегорео, односно постао незаинтересован и
депресиван. У неким крајевима, реч „угарак” се користи у значењу: упаљач.
Радојчић указује на ту „искру” у Радуловићевим
монашким песмама.
Марићевић Балаћ такође запажа: „Иако су Радуловићеве песме именоване
‘угарцима’, као метафорама за савремену ‘фрагментарност’ света, субјект стреми
да их разгори у лучу ‘сједињења’, како би, као подвижник, задобио снагу
седморице монаха, који држе ‘у својим рукама читав свет’ “.
Вођени кроз нову књигу Селимира Радуловића, У царству ветрова
арамејских, правим путоказима и тумачима, стижемо до краја овог кратког
записа радосни, као да смо и сами прошли светогорским стазама, одслушали
монашке песме. Настојали смо да чујемо и препознамо арамејске ветрове у
стиховима овог изузетног српског песника који је, попут монаха, тих и невидљив,
осамљен али и сједињен са другима, умом и срцем, душом и вером. Ове стихове, „одевене
у реч, Очеву”, као да је испевао стари монах, седећи испред своје испосничке
колибе, пре него што је нестао, јер је „створен за небо!”.
СЕЛИМИР РАДУЛОВИЋ
Селимир Радуловић (1953, Цетиње) објавио је бројне песничке књиге: Последњи, дани (1986), Сан о празнини (1993), У сјенку улазим, оче (1995), О тајни ризничара свих суза (2005), Снови светог путника (2009), Под кишом суза с Патмоса (2012), О пастиру и камену са седам очију (2015), Сенка осмог еона (2016); књиге изабраних песама: По лицу ноћи (1996,1997), Књига очева (2004), Где Богу се надах (2006), Извештај из земље живих (2009), Светло из очеве колибе (2011) и књиге изабраних и нових песама: С виса сунчаног, страшног (1999), Као мирни и светли весник (2008), Песма с острва сирочади (2010), Дах мале молитве (2017), Дванаест (2018), О дукату са ликом старца (2020), У царству ветрова арамејских (2022).
У издању Српске књижевне задруге и Православне речи објављена су му Изабрана дела (I-V).
Поводом његовог песничког дела објављена су два зборника радова: Песник ноктурна (1995) и Светло из очеве колибе (2015).
Аутор је пет антологија/хрестоматија, књиге књижевно-критичких текстова Повој и чланци (1987) и књиге огледа Светло из очеве колибе (2015).
Издавачка кућа Чигоја објавила је, у колекцији Одговори, књигу разговора Милоша Јевтића са Селимиром Радуловићем Очево лице књиге (2017).
Објављене су му књиге изабраних песама на руском, грчком, енглеском, немачком и македонском језику.
За свој књижевни рад добио је Новембарску повељу Новог Сада, Искру културе, Печат вароши сремско-карловачке, Кочићево перо, Награду Прољетног сајма у Бањалуци, Награду Теодор Павловић, Вукову награду, Награду Миодраг Ђукић, Награду Симо Матавуљ, Повељу Мораве, Награду Књига године Друштва књижевника Војводине, Награду Ђура Јакшић, Награду Деспотица Ангелина Бранковић, Награду Кондир косовке девојке, Змајеву награду, Награду Лаза Костић, Награду Стеван Пешић, Награду Милан Богдановић, Повељу Удружења књижевника Србије за животно дело и друге награде.
Био је секретар Покрајинског фонда културе (1990-1992), директор Културног центра Новог Сада (1992-1997), председник Друштва књижевника Војводине (1997-2000), главни и одговорни уредник издавачке куће Орфеус (2001-2012), директор Стеријиног позорја (2012-2014). Сада је управник Библиотеке Матице српске.
Живи у Новом Саду.
