Dug je put do večnosti i mi ga prelazimo ćutke i u miru, pevao je početkom osamdesetih Džoni Štulić, a ja evo hitam da vam izrazim moje oduševljenje i sreću da sam nakon pola veka od kad sam se po prvi put susreo sa časopisom “Zenit” u jednom od brojeva ondašnjih “Književnih novina” uspeo da, uz saradnju KCV “Miloš Crnjanski”, a uz podršku Vlade Vojvodine, objavim Izabrana zenitistička dela, prvo kolo u osam knjiga, kazuje Radovan Vlahović, prvi čovek Banatskog kulturnog centra:
- Te 1975. objavio sam prvu priču i profesorica književnosti u srednjoj školi me je pretplatila na “Književne novine” koje sam primao na kuću u Novom Miloševu i čitao ih, kako to biva, od korice do korice, kako su to već radili mladi pretendent na pisca u onom vremenu. U jednom od brojeva sam našao tekst koji je govorio o Ljubomiru Miciću, o časopisu “Zenit” i o nekim jugoslovenskim intelektualcima koji su nipodaštavali književno delo zenitista, a na ideju balkanizacije i barbarogenizacije Evrope su gledali kao na fašističku i nacionalističku nebulozu. Usput sam saznao da je zenitistički pokret bio jednako osporavan kada se pojavio nakon Prvog svetskog rada i u periodu između dva rata, a da je jednako “bunkerisan” i u vreme socrealizma.
Uzdižući našu kulturu i literaturu kao vrednosti kojima treba udahnuti sokove i novi život evropskoj, već zamorenoj, dekadentnoj i posustaloj kulturi, sažima Vlahović tadašnju književnu situaciju, zenitisti su se zamerili dominantnim kulturno imperijalnim književnim poslenicima koji su po svaku cenu kao modernisti, uporno u želji da se iskažu kao deo savremenog evropskog kulturnog sveta, na naše bogato duhovno tlo presađivali i uporno pod vidom savremenosti i građanstva literaturu koja je imperijalno dominirala našim vaskolikim prostorima.
- Za zenitiste u takvoj podeli karata nije bilo mesta. Kulturnom scenom su dominirali sledbenici sa prerađenim i prepakovanim, na naš socijalistički obrazac, evropskih ideja. Vrednovali su se, u njihovom pokretu, internacionalnost, saradnja sa tada najpoznatijim likovnim umetnicima i arhitektama, sa ponekim pesnicima, ali tu, da se na jednom mestu, u časopisu “Zenit”, kroz svih 46 brojeva, koliko ih je izlazilo do zabrane, oni nađu, to se nikako nije moglo oprostiti, ne zato što to nije bilo vredno, već zato što oni koji su u eštablimentu i koji nisu alternativa to nisu uradili i sa time poentirali – poentira Vlahović. - Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih sam upoznao nezavisnog izdavača, arhitektu i dizajnera Slobodana Mašića koji je kao student odlazio i družio se povremeno sa Ljubomirom Micićem koji je živeo u staračkom domu u Kačarevu, i shvatio sam kakvo i koliko se umetničko blago nalazilo u njegovom stanu, a usput sam saznao da su Narodna biblioteka i Narodni muzej preuzeli kompletnu zenitističku zaostavštinu i raspodelili je prema oblastima. Sav tragizam i nepravda koja je učinjena kako prema pokretu, sa željom da se zajedno sa crnim talasom bunkeriše, kako tragične sudbine braće Micić kao i odricanje nekih od članova pokreta, kako pod uticajem određenih službi, tako i iz ličnog konformizma, u meni je budila sve veću želju i davala mi je snagu da još snažnije stanem i verujem u vrednost ideja koje su zenitisti kroz svoje programske i književne aktivnosti promovisali kao avangarda sa početka drugog milenija. Naravno da o tome niti sam javno govorio, niti sam pisao, a i sam sam se osećao u tom periodu kao peti točak na kolima na kojima su se vozili bardovi socrealizma, akademizma, neoavangarde, neoplatonizma i tako dalje, a za moju zenitičku imresiju tu nije bilo mesta.
U Narodnom muzeju u Beogradu Irina Subotić i Zagorka Golubović su 1983. priredile Zenitističku izložbu gde su prikazale veliki deo opusa, kaže Vlahović prisećajući se da je bio u prilici, ne samo da to pogleda, već i da kupi od artefakata sve ono što se tamo prodavalo i da ponese sa sobom u Novo Miloševo gde je počeo, na nagovor profesora Alojza Ujesa, da stvara svoj INDOK (Informativno dokumetacioni centar) a u isto vreme jeoformio i svoje privatno Kulturno dvorište u kome je počeo da pravi književne i kulturne programe U sledećim godinama je fotokopirao iz biblioteka ono do čega je tada mogao da dođe i to je jednako tražio kako u Novom Sadu, tako i u Beogradu i Zagrebu.
- Godine 1989. sam u roditeljskoj kući otvorio knjižaru pod nazivom “Novi Zenit” sa željom da se bavim izdavaštvom tako da smo već 1990. objavili književni časopis pod nazivom “Barbarogenije”, potom dve fototipski kultne knjige, “Antievropu” Ljubomira Micića i “77 samoubica” Branka Ve Poljanskog, gde se u projekat uključio Simon Grabovac, a odmah potom smo zajedno sa Franjom Petrinovićem i Đorđem Pisarevim, koji su bili i idejni tvorci, pokrenuli “Srpski književni magazin” koji je označio, svojim prvim brojem, kraj dotadašnjeg socrealističkog poimanja književnosti i kulture - kaže Radovan Vlahović. - Na stogodišnjicu od osnivanja časopisa “Zenit” pokrenuli smo ideju da se objave Izabrana zenitistička dela što je rezultiralo prvim kolom koje je izašlo potkraj prošle godine u osam knjiga i gde smo, kako bismo osporili dosadašnje (osim ponekih tumačenja) tvrdnje da zenitistička književna dela nemaju literarnu vrednost, pozvali čitav niz mladih autora uz nadzor i asistenciju vrsnih stručanjaka i proučavaoca avangarde da iskažu svoje komentare i svoju kritičku reč za svaku pojedinačno od osam knjiga koje su objavljene u ovoj ediciji. Savremena tumačenja i čitanja zenitističkih književnih tekstova nam pokazuju kolika je nepravda učinjena prema tim delima u poslednjih sto godina, a ujedno nam i otvaraju vrata nove percepcije i novog čitanja svega onog što je napisano.
Đ.P.
Nedavno su u suizdavaštvu Banatskog kulturnog centra i Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski”, zahvaljujući naravno ponajviše agilnosti direktora pomenutih izdavačkih kuća, književnika Nenada Šaponje i Radovana Vlahovića, objavljena Izabrana zenitistička dela u osam tomova. Prvo kolo čine knjige: Ljubomir Micić: „ANTIEVROPA”; Ljubomir Micić, Ivan Gol, Boško Tokin: „MANIFEST ZENITIZMA”; Branko Ve Poljanski: „77 SAMOUBICA”; Ljubomir Micić: „SPAS DUŠE”; Ljubomir Micić: „RITMI MOJIH SLUTNJA”; Ljubomir Micić: „ISTOČNI GREH”; Ljubomir Micić: „AEROPLAN BEZ MOTORA” i Marijan Mikac: „EFEKT NA DEFEKTU”. Uređivački odbor čine Miloš Jocić, Simon Grabovac i Radovan Vlahović, sa saradnicima: Andrea Beata Bicok, Dragana Bošković, Maša Vujnović, Zoran Đerić, Mladen Đuričić, Vasilije Milnović, Vladimir Petrović, Milana Poučki, Snežana Savkić, Nenad Stanojević, Nina Stokić i Viktor Škorić, a uređivački savet Gojko Tešić, Sava Damjanov i Milan Micić.
O zenitističkom trenju
Trenje očito postoji,
jer ne bi se događalo da se skoro u pravilnim vremenskim razmacima pojavljuju razni
oblici umetničkih oblikovanja, teorijskih razmatranja i ponovnih izdanja dela zenitističkog
nasleđa. I to trenje je očito podstaknuto ključnim njegovim idejama i vrludanjem istorijskog toka. Na prvi pogled ima se utisak
da je to trenje najjače u nekim kriznim trenucima i tada postoji povećani interes
za zenitizmom, njegovim stvaraocima i delima. Tako stižemo do kriznih devedesetih
godina kada je zenitistička ostavština u fokusu interesovanja pozorišnih stvaralaca,
teorijskih razmatranja i fototipskih izdanja. I ponovo sada, reklo bi se, opet u
kriznim vremenima pojačano je interesovanje za njima, te se stoga pojavljuje prvo
kolo Izabranih zenitističkih dela. Međutim, kada govorimo o ovoj pojavi, treba razlikovati
dva nivoa te potrebe: prvi je umetničko, koje se odnosi na sve ono što je zenitizam
doneo kao inovativni umetnički pravac i drugi koji se odnosi na njegov sasvim drugačiji
odnos spram sveta. Taj drugi, drugačiji odnos, pogotovo pogled na stanje Zapadne
Evrope i sve ono što ona simbolično i stvarno jeste poslednjih sto godina je osnovni
uzrok i proizvođač trenja. Očito da postoji nešto u zenitističkim idejama što pogađa
u samo srce zapadno-evropskog nasleđa. Nešto što je i kao sama ideja i modus vivendi
duboko u suprotnosti sa njom, njenim načinom opstajanja. I, mada se, u zenitističkim
poetičkim tekstovima, otvoreno govori o balkanizaciji Evrope i varavarogeniju koji
je za taj licemerni deo kontineta nudi kao
rešenje, naše je duboko uverenje da nisu samo ove i druge ideje osnova stvaranja
tog jakog trenja, nego i nešto što je u osnovi samog životnog nukleusa, a to je
sloboda. Sloboda koja se koncentrično širi od pojedinačnog bića prema opštijim nivoima:
narodu, državi, umetnosti... I zato ono nije vezano samo za krizne trenutke, nego
je prisutno stalno. U kriznim trenucima, naravno, ono je samo više vidljivo.
Simon Grabovac
Dela stvarana u skladu sa avangardom
Dela u ovoj ediciji stvarana su u skladu sa avangardom, zenitističkom poetikom koja je, između ostalog, zagovarala nestandardne tipografske intervencije i slobodna igranja jezikom, stilom, izrazom i gramatikom. Urednici izdanja su se trudili da u što većoj meri očuvaju izvorni izgled tekstova i njihov originalni, često destruktivni jezički izraz, kako bi današnji čitaoci imali prilike da se što neposrednije upoznaju sa lucidnom zenitističkom umetnošću. Međutim, zbog prilagođavanja savremenoj štampi, neka dela imaju delimično prilagođen grafičkim prelom, a zbog prilagođavanja savremenom jezičkom standardu nad tekstovima su vršene minimalne gramatičke intervencije.
(Reč urednika)
