Nismo ni deca, a ni mladi ljudi draga moja da bi fanatčno verovali da promenuće se mnogo toga u stvarnosti. I unutra je jedno te isto komešanje koje godinama valjamo po sebi, sve jednako ga podešavajući prema spolja tek da se uklopimo u ono što niti je sazdano po našoj volji, niti ga mi u takvom obliku želimo.A ustvari i nema nam druge do da vapimo za nekom primitivnom emocijom, da se kunemo u iluziju besmrtne ideje o uzvišenom smislu našeg postojanja.Zbir naših neuspeha, kakvoća i oblik pregnuća po samoj inerciji postojanja obrisa naših duša samo je trag slova na hartiji koja isčezava, i u našem vremenu na naše oči nestaje.I ne preostaje nam ništa drugo do da se nasmešimo,sebi i svetu i predamo svopštom haosu življenja.
