Ovo nije konačan tekst, već beleška, ili skup beležaka, a krajnji tekst će možda biiti gotov kada završim neke važnije poslove za mene. Svejedno, veoma sam iznenadjen sve češćom tezom savremene estetičke i kritičke misli po kojoj moderna umetnost i nije bila moderna, već da je to bio period (dvadeseti vek) „intelektualnog hermetizma“, a da je tek današnja umetnost ustvari – „moderna.“ Obzirom da ta teza uzima sve više maha, osećam potrebu da reagujem. Dalje, po toj tezi, današnji umetnik treba da shvati da se nalazi na tržištu umetnosti te u skladu sa time da se bori za bolje brendiranje i prihvatanje njegovih (umetnikovih) dela. Mislim da pažljiviji i obrazovaniji čitalac već ovde može da pronađe argumente protiv takvog stava.
Šta je to: imetelektualni hermetizam? Takav termin nije postojao tokom prošlog veka, koliko je meni poznato. Hermetizam jeste postojao kao jedno od strujanja moderne umetnosti, ali to strujanje nije dalo neka kapitalnija dela. Hermetizam jeste otvorio neka zanimljiva pitanja ne samo moderne već i umetnosti uopšte i biće upamćen upravo po tom otvaranju pitanja. Još jednom da napomenem, unutar hermetizma nije postojalo strujanje niti grupa autora koja se zalagala za inetelektualni hermetizam.
Bilo bi veoma zanimljivo da potražimo tumačenja od takvih kritičara kako oni adolescenta Remboa vide u tom kontekstu. Potom, kako u intelektualni hermetizam da smestimo imažiniste (Jesenjen, na primer), kako da posmatramo Lorku koji strukturu svoje poezije tako često crpi iz narodnih izvora i mogao bih tu da nabrajam na stotine značajnih imena moderne lirike, proze, vizuelnih umetnosti... Da li je Felinijev „Amarkord“ inetelektualni hermetizam? - Po mome shvatanju nije.
U vreme vladavine „intelektualnog hermetizma“ koliko se ja sećam, bisokopske sale su bile tesne za sve zainteresovane koji su želeli da gledaju filmove Takvoskog, Bergmana, Felinija i drugih velikana filma. U salama u kojima su održavane književne večeri ljudi su stojeći (jer nije bilo dovoljno mesta za sedenje) pratili prezentacije poetskih knjige koje današnji tumači žele da užljebe u intelektualni hermetizam. Likovne izlože u to vreme su bile zaista posećene... Časopisi za kulturu su izlazili u tiražu od po nekoliko desetina hiljada. Knjige „hermetične“ poezije su štampane u tiražu od po nekoliko hiljada primeraka... Treba li dalje da nabrajam?
Današnji školski sistem je zaglupljen a institucije kulture su zagušene eksplicitnim (primitivnim) banalizmom, koji je sada, navodno, moderna umetnost, koju svet razume. - Ne znam kako je razume ako su nam sale prazne, časopisi gotovo ugušeni i marginalni, a knjige poezije se izdaju u tiražu od pedeset primeraka? Sada bih baš voleo da pročitam kako ovakvu okolnost tumače zagovornici tržišta u umetnosti (ja sam, naravno, protiv takvog shvatanja, ali dozvoljavam da drugi imaju drugačije mišljenje). Nema tržišta! Kakvo je to tržište ako knjiga izlazi u tiražu od pedeset primeraka? O čemu oni onda govore? Kakvo je to zamajavanje svesti! Da, to je zamajavanje svesti!
Šta je to moderno unutar današnjih tzv. glavnih tokova umetnosti, osim banalizma? Opet banalizam! – To je na jednoj strani povlađivanje nekakvom nevladinom sektoru i tematsko užljebljenje u pitanja tog i takvog sektora (bilo globalističkog, bilo nacionalnog, svejedno) i, drugo, to je jedno do besvesti guslanje istog tematskog bloka. Bez obzira da li se radi o globalistima ili nacionalistima – forma njihovg dela predstavlja povratak u prošlost, a najčešće u srednji vek. Medju novim „modernistima“ nema novog umetničkog pristupa, nema novog postupka, nema novih struktura, nema novog izraza, jer sve je to do bolesti banalno.
Ovde ne mislim na one autore koji ne haju za te „nove vidike“ već zaista daju značajan doprinos umetnosti savremenog sveta. Oni uglavnom stvaraju u tišini, van i nezavisno od tržišta, van i nezavisno od tih „novijih“ klasifikacija.
