Od pra čoveka pa do danas, uvek su iste, jednako bole i ostavljaju ožiljke u sećanju. Često sam bivao zaveden da se angažujem za odeđene ideje, da se angažujem bez ličnog intersa za određene ljude ili pak institucije, da za nekoga podmetnem obraz, da primim za nekoga i šamar i batine i da me na kraju taj neko ostavi na cedilu i okrene se i ode na drugu stranu sa drugim ljudima protivu kojih smo se zajednički borili za istu stvar. Samo saznanje da me je neko izdao i prevario pojačava u meni samokritičnost kojom napadam moju prostodušnu, lakovernu, i da ljudima kroz emocije verujem uvek spremnu, prirodu.
Uvek sam posle izdaja prolazio kroz katarzu samopreispitivanja i mučne korespodencije sa sveukupnim karakterom moje ličnosti. Nisam prezao ni od jedne moje mane, suočavao sam se sa njima, osuđivao i sebe i njih, i tražio načina kako da izađem iz svega i spasem ono malo časti i dostojansta koje sam verovao da imam.
Često sam bio sklon da određene izdaje preuveličavam i za to da su se dogodile uglavnom sa još većim zadovoljstvom počnem pljuvati po sebi da zapamtim i da nikada više ne ulazim u kombinacije gde će postojati i najmanja mogućnost da me neko proda za tepsiju ribe.
Mučno je živeti sa ljudima, a samoća je tako teška, jednom je neko rekao. Oprostio sam svima koji su me do sada izdali i ostavio ih na stranu kao iznošene cipele. Zaboravio sam izdaje opraštanjem i tek po nekad kad vidim da se nekom od mojih prijatelja desi da ga izdaju, podsetim se i poželim da mu dam savet kako da prevaziđe osećanje mučnine, praznine i osećanja krivice, pogotovu besa koji iz osećanja nemoći zbog prevare proizilazi.
Ono što me je uvek spasavalo, lečilo je umetnost koju sam stvarao. Literatura je moje poraze pretvarala u pobede. Moje očaje i besove je preobražavala u radost i sreću. Umetnost me je oslobađala da pronađem u sebi onu preko potrebnu samodovoljnost kad mogu kreativno dejstvovati, a da pri tome ne strepim od izdaje, već naprotiv, da kroz oradošćavanje drugih pronađem onu preko potrebnu utehu i za sebe.
