Evo, prošlo je 37 godina od kad sam organizovao prvo književno veče u Novom Miloševu i time krenuo proces kulturnog delovanja i zračenja iz jedne seoske sredine što je bila velika novina u Jugoslaviji. Za tu priliku smo supruga i ja preuredili prednji deo paorskog dvorišta moga oca i nazvali smo ga KULTURNO DVORIŠTE. Od iventara smo uneli nekoliko starih i rashodovanih bioskopskih klupa, nekoliko stolova, a čitav prostor smo obojili i poetizovali jarkim bojama. Moja supruga je oslikala zabat na kući moga oca koji se za divno čudo nije mnogo bunio, ali su ga živcirala pitanja paora na temu šta slike na muralu pretstavljaju. Tog leta smo pravili pokretne izložbe slika, gde su slike iznošene na žitna polja da ih vide žeteoci. Umetnost smo po svaku cenu želeli da približimo ljudima koji su radili svoje poljoprivredne poslove. Potom smo pravili izložbe na drveću gde smo spajli prirodnu lepotu drveća sa umetničkom lepotom. Pokrenuli smo bilten za poeziju koji štampan na šapirografu i deljen meštanima. Čitavo to leto je bilo obeleženo akcijama i nastojanjima da se poetizuje selo. Dovodili smo umetnike iz raznih krajeva, a dolazili su nam umetnici i iz inostranstva. Urađeno je i nekoliko koncerata alterantivne muzike. Andrla je pevao svoje priče, a kreativni duh se uselio u naše selo. Ja sam napisao i dramu na romskom i oformili smo prvo romsko pozorište u Vojvodini, a drugo u Jugoslaviji. Mediji su bili prepuni događaja iz Novog Miloševa. Kulturni embrion koji sam stvorio u mome selu je zaživeo, a jednom pokrenuta kretivnost samo se plodila i širila kroz vremena koja su dolazila. Ja sam i onda kao sad duboko verovao da nije važno gde živiš i odakle dolaziš, već da je neophodno da kretivno deluš i svoju stvaralačku energiju iz pojedinačnog šalješ ka opštem. I zaista, novo vreme je pokazalo da je vredelo investirati u kulturu, a da sve ono što smo radili, danas nazivaju Kreativnim industrijama.
