Od trenutka kada sam prvi put pre petnaestak godina, zaintrigiran ponesenošću mog sina Nikole Fejsbukom, zamolio ćerku Senku da i meni otvori profil i da se i ja kao čovek dvadesetog veka uključim i vidim šta je to toliko interesantno na toj društvenoj mreži , dakle, od tog trenutka, pa nadalje, u mom životu mnogo toga više nije bilo isto. Sve predrasude i otpori koje sam samouvereno, kao svi neupućeni u virtuelni život, gajio, nestajali su svakim danom sve više iz mog života, dok konačno nisu pali u vodu i dok se nisam navukao na fejsbuk kako to kažu jezikom savremenih generacija.. Ispred mene se otvorio jedan novi i uzbuđujući svet koji mi je, uprkos tome što živim u selu, daleko od velikih kulturnih centara, pokazao i učinio dostupnim ono o čemu sam mogao samo da sanjam. Do tada sam se bavio književnošću na tradicionalan način i činilo mi se da treba da budem zahvalan Bogu što sam došao u taj stadijum da preostalu sumu života posvetim literaturi. Na Fejsbuku sam otkrio da ljudi na svojim profilima često citiraju kako naše poznate tako i svetske književne velikane a da takođe pišu i objavljuju svoje književne tekstove i da drugi ljudi te iste čitaju. To me je obradovalo i zaintrigiralo, pa sam krenuo i sam sa pisanjem i objavljivanjem. Primetio sam da ljudi sa kojima sam bio prijatelj to čitaju, komentarišu, lajkovanjem pokazuju da im se to što sam napisao sviđa i to me je, priznajem, podsticalo da skoro svakodnevno pišem i objavljujem. Već posle prvih nekoliko meseci sam shvatio da preko Fejsbuka daleko veći broj ljudi može da se upozna sa mojim književnim stvaralaštvom nego u običnom, štampanom, književnom časopisu. Na Fejsbuku je sve ubrzano. Počev od samog procesa stvaranja kratkih književnih formi, pa preko njihovog objavljivanja, a takođe i njihovo stizanje do čitalaca i konzumenata. To je za mene bilo otkrovenje, ravno malom čudu božijem. Doprlo mi je do mozga da ono što pišem u trenutku stiže do mnogo čitalaca i shvatio sam da preko Fejsbuka zaista imam mogućnost da komuniciram sa čitavim svetom. Osetio sam da mi je svet na dlanu, da je mnogo ljudi dobre volje spremno da se druži i sa mnom i sa tekstovima koje pišem i objavljujem. Najveći broj tih ljudi, kao što rekoh, nisam poznavao lično. Kada su pesnici, moji virtuelni prijatelji, počeli da me taguju i njihove pesme počele kao cvetovi da se otvaraju preda mnom na mom zidu, dobio sam želju da ih upoznam lično i da komuniciram sa njima uživo. Tako se u meni rodila ideja da napravim Evropski Fejsbuk pesnički festival. Od ideje do realizacije sam prošao trnovit put. Uporno sam pokušavao da objasnim nadležnima, kod kojih je trebalo da obezbedim sredstva za festival, da je to ne samo nova, već i za književnost veoma korisna ideja, i da je to kulturološki i fenomenološki originalna stvar. Slušali su me, ali moje reči kao da nisu dopirale do njih. Klimali su glavom, upućivali me da pišem projekat i da konkurišem za sredstva, pa kako komisija koja je nadležna odluči. Ideja i želja da napravim Fejsbuk pesnički festival je u meni vrila, bučila i vriskala. Otimala se, prosto, iz mene i tražila svoje oživotvorenje. Shvatio sam da na kulturnu birokratiju ne mogu računati i da ona svojim nečinjenjem i neprepoznavanjem usporava i ugrožava razvoj, kako Banatskog kulturnog centra (kao prvog privatnog kulturnog centra u Srbiji), tako i književnosti koja se prepoznala i počela razvijati u jednom novom mediju kroz koji se demokratizovala i vratila narodu kojem je od svog početka i pripadala. Nije mi bilo do čekanja i ponudio sam ideju Novosadskom sajmu da na Salonu knjige napravimo Evropski Fejsbuk pesnički festival. Marketinški tim i menadžment Sajma je sa oduševljenjem prihvatio ideju i ponudio nam mogućnost da na štandu BKC-a i centralnoj bini drugog po veličini sajma knjiga u Srbiji ipak održimo festival. Raspisali smo konkurs na koji se prijavilo preko 250 pesnika iz 21 zemlje, i iz preko sto gradova. Nisu svi pesnici prisustvovali festivalu, ali ih je preko sto pedeset došlo lično i čitali su svoje pesme na centralnoj bini master hale novosadskog sajma. Evropski fejsbuk pesnički festival je na jedan praktičan način potvrdio misao Endi Vorhola „U budućnosti će svi imati svojih petnaest minuta slave”. Sledećih godina na svakom od festivala se broj prijavljenih učesnika povećavao zajedno sa brojem država iz kojih su dolazili. A kako smo pozivni konkurs prevodili na engleski, nemački, španski i druge evropske jezike, tako se broj učesnika, stranaca, povećavao. Zahvaljujući mom prijatelju Draganu Beliću i njegovom sinu Svetozaru, Tozi, koji su stručnjaci za IT sektor, već od prvog festivala smo radili pesničke nastupe uživo tako što smo preko veb kamera i lajv striminga prenosili programe što je u tom periodu bila velika novina koja je naš festival učinila vidljivim u čitavom svetu što je mnoge ljude iz sveta književnosti oduševljavalo dok su drugi opet podozrevali smatrajući da na takav način književnost gubi na svojoj ozbiljnosti. Naprotiv, mi iz BKC-a smo u tome videli šansu da se poezija i književnost kako demokratizuju tako i popularišu koristeći Fejsbik platformu kao lični podijum za svoj nastup.
U monografiji koja je pred tobom, poštovani čitaoče, sabrali smo samo deo materijala koji je ostao sačuvan nakon prerastanaja Evropskog fejsbuk pesničkog festivala u Pesničku republiku. Za tih deset godina koliko je festival trajao, trudili smo se da mu damo onu demokratsku i narodnu notu, tako da je postojalo dva žirija, a uz sve sporadične podrške koje smo od strane države imali, a bez želje da od učesnika festivala naplaćujemo kotizaciju, objavili smo 6 elektronskih knjiga pesama (zbornika) sa svim učesnicima, takođe smo objavili pet zbornika pesama izabranih od strane prvostepenog žirija, a takođe smo i objavali 19 pobedničkih knjiga sa dvadeset i tri autora. U monografiji ćemo biti u prilici da pogledamo spiskove nekoliko hiljada učesnika iz preko trideset država iz čitavog sveta, a takođe i fotografije koje potvrđuju da je naš festival bio jedan od najposećenijih programa na novosadskom Sajmu knjiga.
Moja velika želja da mnoge pesnike, sa kojima sam se družio na Fejsu i čije sam pesme čitao, upoznam, i lično da sa njima komuniciram, se ostvarila, a blagi kriterijumi konkursa i davanje šanse svima da učestvuju su učinili da imamo tako masovan odziv pesnika. Na samom Festivalu se potvrdilo moje predviđanje da internet, a pogotovo društvena mreža kao što je Fejsbuk, daju poeziji, i književnosti uopšte, novu šansu
Ovom prilikom bih se posebno zahvalio svim učesnicima festivala, kako onima koji su lično prisustvovali i čitali svoje pesme na centralnoj bini u toku festivala, tako i onima koji su slali svoje pesme i objavljivali ih na profilu festivala i tako na jedan virtuelni način učestvovali u programu. Takođe bih se zahvalio žirijima, kako prvostepenom, tako i drugostepenom, potom menadžmentu i zaposlenim Novosadskog sajma sa kojima smo imali veoma korektnu saradnju. Takođe bih se zahvalio na povremenoj podršci Pokrajinskom sektetirijatu za kulturu, Opštini Novi Bečej i Gradu Novom Sadu. Zahvalio bih se svim onim prijateljima i saradnicima BKC-a koji su vilontirali kako u pripremi tako i za vreme trajanja festivala a ponajviše mojoj ćerki Senki koja je umnogome doprinela da se čitav koncept festivala sistematizuje i dovede na zavidan nivo koji potom preslikavan kao model i mustra za mnoge festivale kako u našoj zemlji tako u regionu, Evropi i svetu.
Evropski fejsbuk pesnički festival
je kao božijom promišlju odigrao svoju istorijsku ulogu, a ova monografija je
svedočanstvo tome.
