Uspešna si poslovna žena. Imaš muža inženjera, kao u pesmama poznatog kantautora sa početka osamdesitih. Imaš sina kog si, eto, zaposlila i kupila mu stan, a lep je i visok na tebe. Nije završio fakultet, ali zato lepo ume da svira na gitari. Muž ti je poslednjih godina postao dosadan kao i njegovi roditelji koji već trideset godina umiru, a leta provode na svojoj vikendici na Fruškoj Gori. Život ti i nije loš, osim što osećaš da si ga živela bez prave strasti. Godinama već ništa ne osećaš, samo dužnost prema poslu, državnom, gde si službernik višeg ranga, i prema mužu, koji je u stanju da satima bulji u televizor, jede grickalice i pije pivo. U poslednje vreme samo mu stomak raste. Primetila si da se već odavno ne obazire kad će da prdne, a od piva čini to često. On voli jaku i masnu hranu, a njegovi roditelji, u želji da vode računa o zdravlju, samo laku sa puno povrća. Oni piju vitamine tri puta na dan. A na preglede kod lekara odlaze jednom nedeljno, samo da se prekontrolišu. Sin ti je bio najveća nada i najveća briga. Verovala si da će sve dugačije biti kad on završi fakultet. Sve više si muža shvatala kao sredstvo koje si upotrebila za dobijanje deteta, a da ti sada samo smeta. Sin ti je promenio tri fakulteta i ni jedan nije bio u stanju da završi. Kod prvog mu je smetalo što mora puno da se čita, kod drugog što je mislio da nikad ne može naći posao sa tom strukom, a na treći se samo upisao. A sve si učinila kako treba. Kao što si čitavog života od mladosti to činila. Ali negde je zapelo. Negde se zalutalo i nikako nisi mogla da se vratiš na pravi put. I sama da si, možda bi i uspela, ali sa mužem i njegovim roditeljima to nikako ne ide. Penzioneri su već trideset godina. Od udaje ih trpiš. Od udaje ste u istom stanu. Samo kad si sinu kupila garsonjeru i odvojila ga da se i on ne gužva u tom stanu gde se sve dešao kao u službenom automobilu, sve po redu. A onda ti je u rodnom selu, nakon roteljske smrti, ostala kuća u koju si sve češće počela vikendom da dolaziš. Kad si odlazila iz sela, verovala si da se nikad nećeš vraćati u ovaj brlog iz kog si, završavajući fakultet, jedva čekala da pobegneš. I tvoja udaja je bila jedan beg, samo da se ne vratiš nazad. A sad ti dolazak u roditeljsku kuću predstavlja melem. Stižeš petkom popodne i odmah otvaraš prozore de sve izvetriš. Da se kuća napuni svežim vazduhom. Uvek se trudiš da dođeš sama. Uvek izmišljaš neki novi povod. Muž ti je predlagao da prodaš kuću, ali ti si stalno nalazila razlog: te da kuće po selima nemaju cenu, te da ne možeš tako jeftino da daš jedino mesto na svetu gde su uskladištene tvoje uspomene na roditelje... Zamisli da u bescenje prodaš svu muku koju su roditelji godinama sticali i gradili. Opravdanja je bilo mnogo i sva su bila racionalna, a poslednje je bilo da će sinu trebati. I odlazila je u selo svakog vikenda, uvek nalazeći razloga, te da kosiš travu u dvorištu, te da krećiš kuću spolja, te da popravljaš česme. I sve si to i radila, ali to nikako nije bio razlog dolaska. Ali mužu, koji je ostajao u gradu, u stanu sa svojim roditeljima, jednako uz TV i pivo, revnosno si pričala šta si sve morala da uradiš i govorila šta te sve čeka iduće nedelje. Sa svakim povratkom su grad si spremala priču za novi odlazak u selo. I kao u snu si obavljala sve šture birokratske poslove od ponedeljka do petka. A petkom popodne si odlazila u selo i tamo si se osećala ponovo sama i slobodna u svome dvorištu u svojoj kući sa svojim ponovo probuđenim devojačkim snovima o kojima više ni sa kim nisi mogla da pričaš. Tu ti je život bio podnošljiv i smislen. Tu si se iznova osećala mladom, vedrom i čilom. Tu u kući uspomena, kako si je nazivala, noću te je oblivala svetlost bela i mlečna. Ponovo si osećala vrelinu svog tela dok se nago uvijalo po belim plahtama koje su mirisale na jorgovan, a misli su ti iza zatvorenih kapaka vrludale prizivajući slike sa kojima si se sladila u mladosti i koje si svih ovih mučnih godina braka skrivala u nekoj tajnoj pregradi svoje čarobne škrinje u kojoj se čuvaju mladalačke uspomene. A vreme je nastavilo da teče, život se produžavao u jednoličnom i monotonom ritmu bez nade da se išta, osim u snovima, može istinski izmeniti.
