Poekad mi se duh uspava, i kao da izgubi snagu usled vrućine i svakodnevnih poslova koji su veoma prozaični i onda kad želim nešto napisati, priču naprimer počinjem i stajem i sve se nešto bavim opštim stvarima.A sve mi se nešto opšte nameće u glavi. Sve opšte situacije, sve opšti likovi sve opšte teme i sav se nekako uopštim i nikako da odvojim jedan lik jednu temu i da im se posvetim.Razlozi za takvo stanje mi dugo vremena nisu bili jasni jasni sve do jutros kad sam svatio da oni i ne postoje.A onda mi se desilo da sam našao ponovo moje junake koji su strpljivo čekali da mi se pokažu i da mi se jave od mnoštva opštosti.Vidim ih i čujem ih jasno govore da im se trebam vratiti.
A onda uveče shvatim da ja i nisam nikuda otišao.Tu sam sa njima, krkljam u metežu opštosti koje su nas ophravle i ne daju nam da se ljudski zaokupimo jedni drugima.
