U mome vinogradu
crno sočno grožđe rudi
Čvorci ga nadleću jutrom
i vrebaju priliku da padnu
i pobobobaju ga
Do zrenja, do zrenja
moram ga sačuvati
govorim sebi u brk
Uzimam veliku motku
mlatim po vazduhu
Pravim strašila od slame
Vezujem klepetuše
da čangrću
sa obližnjeg oraha
Zovem komšiju Šanjiku
da ih plaši pucanjem
iz lovačke puške
A oni vrebaju
i kao da prete
Da grožđe oberem
zeleno
ne vredi
biće kiselo
Da platim čoveka da ga čuva
danonoćno
to je preskupo
Da prepustim vinograd
štetočinama
to mi savest brani
A onda u snu
javi se moj deda pudar
od pamtiveka
i da mi savet
Da svinjarski bič napravim
sa moćnim švigarom
od ličine
da svakog jutra
sa sve četir strane
vinograda stanem
i sedam puta puknem
i tako tri nedelje zaredom
do branja
I još mi kaže
Što je tvoje to braniti moraš
a štetočine su dosadne
kao stenice, jer nji moraš
s petrolimom
a za čvorke je pucanje
bičom svinjarskim otrov
I evo dok
crno sočno grožđe rudi
ja pucam
revnosno bičem svinjarskim
