Марко Цветићанин је ретка појава у банатском, српском сликарству, која је дуго година тиховала у свом самотном сеоском атељеу у Банатском Великом Селу, преносећи интензивно стваралачки немир сигурном кичицом и префињеним одабиром боја на сликарско платно.
Марко Цветићанин је у непрестаној ватри стварања, у сталном сукобу између западног, рационалистичког, а ипак конструктивистичког и апстрактног поимања света, и оног дубоког, ванумног, балканског, митског и мистичног, архетипског, које се стотинама година таложило у духовном бићу његовог народа.
Промишљање стварности и света око себе на начин како то чини Марко Цветићанин, фовистички, у ураганској експресији, са сталним осећајем да доживљај узвишене лепоте и радости стварања, из жудње за бесконачним у сваком тенутку, на свакој слици, успешно пренесе на перцептора и учини заумну сублимацију доживљаја код истог, а исто тако и да му продужи и појача осећање пријатности у емитивном и чулном доживају.
Његове слике нам се нуде као шикљање унутрашњих комешања које су производ несталног, немирног, а уза све провокативног егзистенцијалног тренутка, кад се комплетан ликовни израз, тј. слика, рашчињава у дионизијском вапају за узвишеним смислом постојања и трајања. Пажљиви посматрач слика Марка Цветићанина може уочити сву разноликост његових мотива, а такође и сколоност ка уметничком истраживању и експерименту. Слика и јесте производ жеље да се досегне немогуће, слика и јесте оно у човеку што га тера да покаже невиђено у човеку сликару, слика и јесте, за Марка Цветићанина, острашћена молитва беспрекорном и префињеном руком вођена и на платну као на камену уклесана.
Слике Марка Цветићанина оверавају сувереност трајања ауторове наративне дидактике која се очитује увек у дуалистичком сукобу између смиреног, идилично-распеваног, лирског и питомог - балканског, и фовистичког, раздражљивог, неуротичног, амбивалентног, а уза све интересентног, заводљивог - западног.
Марко нам кроз слике прича задивљено и зачуђено, виђено очима дечака-старца, догађање света искрварено цеђењем праисконских слика које су пропуштене кроз призму ствараочеве усхићености да превазиђе тренутак и „пропињући се на прсте досегне звезде“.
То што сликарство Марка Цветићанина боље познају у западној Европи него у његовој домовини није његова кривица. Марко Цветићанин није човек маркетинга и саморекламерства. За њега живети значи сликати, а сликати значи живети.
Дужина чекања на прву озбиљну, критички утемељену и маркетиншки добро одрађенум изложбу слика нам говори да господин Марко Цветићанин није желео да по сваку цену полети у загрљај јефтиној слави која и не служи ничему до храњењу демона кога још зову уметникова сујета. Ово је ново рођење Марка Цветићанина и нови живот његових слика.
