Део из рецензије - Бол је нашла дом :
-Опчињеност природом оличена је и у овом делу, те се велика пажња посвећује биљкама, чија је симболика од великог
значаја за разумевање написаног. О важности света који нас
окружује сведочи и двадесет прво поглавље Зелено је Сунце
у пролеће, које „затвара” књижевни део Ромеле, а на самом
крају налази се одељак Студио 022, у коме се, како је већ
наговештено, налази 24 цртежа у којима уочавамо двогубе,
испреплетене, сједињене и у једно утиснуте ликове – због чега
ово можемо тумачити као спој свих нас у Једно, али и као
присуство свесног и несвесног у свакоме од нас. Цртежи који
су урађени као графике или су пак осликани дугиним бојама у фокусу имају човека, то јест сусрет људи или индивидуе
са самим собом. Неретко ћемо на њима приметити мноштво
различитих глава (рекли бисмо да то алудира на много другачијих гласова у истим), а као један од упечатљивих цртежа
који није у боји издваја се онај на коме су насликане жуте очи.
Духовну подлогу, али и метафору коју повезујемо са у делу
поменутом жутом ружом оставићемо читаоцима и будућим
тумачима као једну од тема за размишљање.
И док се остали тумачи стваралаштва Сање Обрадовић
буду бавили анализом и откривањем скривеног, али ипак на
значеног у њеном делу, наше размишљање и очекивање ићи
ће у овом правцу: да ли ће наредна књига поменуте ауторке
изнова померити границе, отиснути се у још више духовне
сфере, вратити се у нагонске аспекте или ће строжом формом, све јаснијим језичким изразом и много присутнијим
упливом рационалног, свесног и логичког Обрадовићка прићи
класичним формама књижевности? Једно је сигурно: синкретизам уметности и неизоставни перформанс биле су и остаће
кључна поетичка нијанса Сање Обрадовић, ауторке чији је ход
по болу путања ка књижевним стазама, дому њене уметничке
душе.
