To me je uvek posebno brinulo. Prijalao mi je da se dopisujem, ali sam to osećao ponekad i kao prazan razgovor i ćaskanje. U moje vreme se u školi forsiralo dopisivanje sa decom našeg uzrasta iz nama bratskog komunističkog Sovjetskog saveza. Nastavnice su za tu priliku deci, koja su bila posebno talentovana za ruski jezik i onima koji su bili malo bolji đaci, a i miljenici nastavnika na neki način, i danas ne znam na koji, obezbeđivale adrese da se dopisuju. A onda su se ta pisma čitala na časovima. Ja, pošto nisam bio dovoljno zaljubljen u gramatiku, ni u našu, ni u rusku, a takođe nisam bio ni dovoljno ćudoredan đak, nisam na moju nesreću dobio nikoga da se dopisujem iz bratske nam zemlje. I nisam imao mnogo mogućnosti kako da se približim svemu onome u čemu sam bio pravedno diskvalifikovan, ali u tom vremenu moj stariji brat je, kao gimnazijalac, čitao Zločin i kaznu od Dopstojevskog. I ja sam krišom, kada je knjiga bila slobodna, počeo da čitam. Čak sam bio zapamtio i biografiju, i na času ruskog sam je ispričao i pohvalio se šta sam uzeo da čitam, i kao da se i ja približim našem bratskom slovenskom narodu. Nastavnica me je značajno pogledala i rekla da me to nikako ne opravdava, ja trebam naučiti pesmice koje su bile u planu i programu, a Dostojevski i nije neki pisac. Ućutao sam i kroz sve ove godine radio suprotno. Ali eto, ta školska korespodencija mi je ostala kao gorka knedla u sećanju.
