Poezija je unutrašnji urlik srca kojim korespondiramo sa beskrajnom žudnjom za savršenim sklopom sveta u kom smo uprkos svemu samo usamljni pojedinci oslonjeni na božiju milost, a ipak okovani sramežljivom svakodnevicom koja se podmuklo razmeće našim životima. Pisanje je naš neprikosnoveni usud kojim se svrstavamo u red ljudi što u budućim i minulim vekovima traže svoje mesto pod suncem i klešu na papiru svoje parče sveta sastavljeno od radosti i muke, od uzvišene patnje do bizarnih leleka naše arhetipske zbilje. Otrovali su nas rođenjem, prokletstvom i dualizmom praroditeljskog greha, i katapultirali nas među zaludan svet da se u njemu tražimo i sastavljamo od mnoštva ljudskih mogućnosti koje nam nisu dorasle, a mi im se ipak lakoverno predajemo u naručje verujući da će se desiti onaj pravi i jedinstvenmi oboženi spoj. Naši tragovi su samo kloparanje točkova po šinama života koji otiče u beskonačnost. Naše pesme su ljubav koja se regeneriše iz naše nemoći da dosegnemo savršenu lepotu koja smiruje čula i um sa kosmosom spaja. Naša verovanja su promiskuitetna otkrovenja istina kojima se nikada ne predajemo do kraja. Naš put je spoj leda i vatre sa željom da postanemo savršeni orhideje cvet u gospodnjoj bašti.
