Тражим Лок у књизи о Фаркаждину. Има ли једноставнијег приступа? А кад кажем Лок, онда мислим на људе, надимке, обичаје, усмену књижевност, мислим на крпаре, на помазивање, на снимање филма, на подврискивање, на риболов... Мислим на свет који нестаје. Мислим на сличности, али и на разлике. Пазићу на сваку реч и учићу нове речи. (У Банату свако село има барем две своје речи, каже ми Душан Радак.)
Огледаће се Лок у Фаркаждину, а ја ћу успут водити и неке своје невидљиве ратове...
Први од тих ратова је са вештачком интелигенцијом. Ништа нећу да јој докажем, само хоћу да је збуним. Причу о тражењу Лока у Фаркаждину, почећу од једног вица – који ћу покушати да „оживим” (као текст у ворду), и у који ћу онда уносити своје коментаре.
Дакле, одлази Лала у пекару, у раним јутарњим сатима, и пита да ли може да плати сав хлеб, све мекике, лепиње, бурек и погачице... а да пекари то после поклањају купцима. Пекари са радошћу пристају на ову необичну понуду. После пола сата у пекари је дошло до такве гужве и туче, да је морала да се умеша и народна милиција.
Лала је за то време седео на шамлици преко пута пекаре и пажљиво посматрао шта се дешава.
Кад се гужва рашчистила, стигла је народна милиција и до виновника овог догађаја са питањем због чега је то урадио.
„Само сам хтео да видим како ће то бити у комунизму” – одговорио је Лала.
Лала се мало швотао са комунизмом, рекли би у Банату. (А то је та мера из наслова: зна се са ким и са чим се швота!) Ми, данас, захваљујући овој књизи Љубомира Живкова, можемо и препознати овог Лалу из вица. Пажљиво читање нас води до оца (бабе) Љубомира Живкова, који је у овој књизи прешао тај пут од комунизма до шпанских серија... При крају живота је окренут према зиду и стрпљиво гледа шаре молераја, али се повремено огласи: подсмехне се или самом себи, или својој брачној другарици, или животу... А у младости се швотао са комунизмом, са народном милицијом (за њих је био: један од седам секретара СКОЈ-а), али се швота и са путницима воза... Станица у Фаркаждину је мало удаљена од села (да воз не би газио живину), па су онда путници добијали драгоцен савет од бабе – „пожури”... (Без обзира на коју страну света да су се упутили.)
И у Фаркаждину и у Локу средства јавног информисања (такозвани „јавни сервис”) била су иста – добошар! Запамтио је Љубомир Живков продају земље „на вечито”. Мени је у глави остала читава реченица: продаја је била „на вечито из слободне руке”... Памтим и оно уводно: „Прво, извештава се грађанство...” А памтим и причу из Лока о добошару који је ишао на Тителски брег, на своју њиву... Зауставила га је војска. Маневри на брегу. „А што то нисте обнародовали”? – љутито пита добошар. „Па, обнародовали смо!
„А ко је могао обнародовати кад нисам ја”?
Не знам да ли је успео да прође. Мој баба је причу причао само до те реченице.
Кад сам га већ увео у причу, замислите сусрет мог оца са оцем Љубомира Живкова. Да ли би се поштовали људи којима је швотање у првом плану или би се швотали један са другим? (Вребали би ко се боље наместио.) Једино знам да се мој баба не би збунио када би га баба Љубомира Живкова пожуривао да стигне на воз. Наиме, мој баба је кретао на станицу (а, путовао је једном недељно), по два-три сата раније, уз убедљиво образложење: „Откуд ја знам кога ћу срести”.
А кад смо код брзине мог бабе и ужурбаног живота, испричаћу још једну анегдоту. Улази у кафану „Код Лале”, у Локу, и пожурује власницу, у овом тренутку конобарицу, тетка Неву: „Брзо Нево, дај ми један шприцер, јако журим”. А тетка Нева тог тренутка успорава, иако је изгледало да се не може ићи спорије: „Е, да Ти журиш, не би Ти свратио у кафану”.
То је била кафана која је била уједињена само када је неког странца требало обманути. Ретке су, признаћете, ситуације када сви гости кафане, чак и они који се приближавају кафани, непогрешиво шаљу новопридошлог пензионера на пецање, на Тителски брег... „Има тамо на мошоринском путу, на царском друму, једна млака”...
И стигли смо, коначно, и до рибе и пецароша и рибокрадица... Кад се риба краде, и Фаркаждинци и Лочани, имају меру! То се не би могло рећи за једно суседно село. Нека ми буде опроштена ова екскурзија чак у Гардиновце. Е, они су изгубили меру. То је отишло толико далеко да је држава на њих „пустила” хеликоптере. А, истина је, да су Гардиновчани, чим би се појавили хеликоптери – позирали. Уз осмех. Када су пристигле прве фотографије у Месну канцеларију, уз одговарајуће казне, онда је позирање престало.
Лепа је и прича о свадби у Гардиновцима. Када су младожењи шапнули „туче се шаран” – после десет минута је на свадби остала само млада!
Мада за крај остављам пецароша из Лока, који, после неколико попијених пива, пушта свој улов у брљу на улици и поново пеца исту рибу, да би показао да је најбољи пецарош у селу...
Оно што је исто и у Фаркаждину и у Локу јесте новембарско спавање у јендеку. Ту је најинтересантнији покривач! Спавао је у Локу Васа Њањаш покривен бициклом! Ту нам је причу, али банатску верзију, испричао Љубомир Живков.
Но, оно што сигурно не постоји у Локу, а постоји у Фаркаждину јесте – наковањ. Има наковања у Локу, али овакав као у Фаркаждину не постоји. Ковач из Фаркаждина, по завршетку Другог светског рата је, као ратну одштету, донео наковањ. Замислите ту срећу и то олакшање када је ставио наковањ на место које је тај наковањ одувек чекало. (Место је чекало – ту је љубавна чар.)
Надимци у Локу и Фаркаждину се углавном разликују. Али, има и понеки исти: Бабош, на пример.
Хтео сам са приче о Бабошу да се пребацим на разликовање чварака у Бачкој, Банату и Срему, и да преко величине чварака истакнем супериорност Бачке у односу на Банат и Срем. Али, одустао сам. Но, да прво уведем Бабоша у причу. Ћерка поменутог Бабоша, медицински радник, води оца у болницу, да му провери крвну слику. После прегледа су му забранили масно. Контрола је била за шест месеци. После шест месеци се читава болница окупила око резултата крви деда Бабоша. Толико масти у крви никад нису видели. „Деда, шта сте Ви јели?” „Па, само чварке – ту је маст исцеђена”. (А читаоци су дошли до још једне мере!)
Знате да се величином чварци разликују у Срему, Бачкој и Банату. (У Бачкој је права мера чварака!) То би био кључни аргумент. Али, одустао сам. Разлог је једноставан. Толико похвала је Живков упутио Бачкој, да сам приморан да уместо самохвалисања у име Бачке, напишем једну чисту и прецизну реченицу о Банату. Да се континенти одређују према књижевности, Банат би био посебан континент. Ето. Вратићемо се још чварцима, али сада је тренутак да се задржим на топлини ове књиге. И да цитирам макар „Зимску бајку, кратку” (ја бих је назвао „Мала ноћна зимска бајка”).
Мог деду по мајци, Милана Катића званог Бача, не памтим, умро је кад сам се ја родио, али знам да је једне јаке зиме донео усред ноћи тек рођено теле, умотано у два покровца, да га његова деца виде, а да не излазе из топле собе, тако да га ипак и памтим.
Узгред, оно што је Живков написао о последњој ласти, потписао би и Црњански.
Има још делова за цитирање. Парафразираћу још један. Писао сам пре двадесетак година о Оту Толнаију. И није ми ишло. И срео сам – то тек сада знам – старца из прозе Љубомира Живкова, који је бициклом носио нека дрва. Завидео сам му истински, искрено. Ратовао сам са реченицама, запетљао сам се, а он се само борио за топлију собу!
Али, вратимо се сличностима. Текст се приближава крају (одзвонило му је) и морамо тражити необичне сличности. Био је у Локу посластичар. Имао је синове – један се звао Далип. (Толико је био сличан брату да му је моја баба Тиница упутила најнормалније питање: „Да ли си то Ти или Твој брат”?)
Е, тај Далип се помиње и у овој књизи. И јако нам је важан за наслов овог текста: књига о мери. Путује се у Београд када се остане без новца. Носе се јаја, а враћа се новац. Ствар је једноставна. У време мог детињства за једно јаје добијала се кугла сладоледа; лажем, кашика сладоледа се добијала. То је био паритет.
То је био судбински поремећај за село; губитак тог паритета. Имао сам прилике да гледам брижну водитељку на ТВ-у, која се залагала за јавну расправу шта учинити да јаја буду јефтинија – у време док је јаје коштало испод десет динара, а кугла сладоледа се попела на педесет динара.
О оној другој водитељки која се подсмевала сељаку, који је рекао да смо ушли у период када кокоши не носе јаја – нећу ни да говорим.
Тек, оно што хоћу да кажем, и мућак би морао да се продаје по цени вишој од десет динара. Само чекам да ми неко каже да се мућак не продаје, па да га доведем до радње у којој роба има гаранцију – два метра! (Кад се удаљите два метра од продавца, гаранција престаје.)
А кад смо већ код села и судбине села, онда је ту важна и недеља. Када је недеља изгубила своје повлашћено место међу данима у седмици, почео је крах. Памтим прво виђење, у Мошорину, да људи раде недељом. Сада се недељом на селу највише ради. (Када се блудна деца викендом врате на огњиште.) Греје у овој књизи и оно што је Живков написао о недељи...
Али, описао је Живков и повратак правој мери. Пре тога морам рећи оно што сам заборавио да кажем на почетку. Поредим Лок и Фаркаждин, заправо тражим Лок у овој књизи, а нисам рекао да су Лок и Фаркаждин удаљени један од другог мање од тридесет километара и да се Фаркаждин налази уз Тамиш, а да је Дунав са својим форлантом и каналима удаљен од Лока око два и по километра. И једно и друго место се могу посматрати као острва – која су довољна сама себи. (Узгред, десет дека, папрених, бомбона је мера када се негде иде у посету. Барем у Локу.)
Фаркаждин је имао увек око две-три стотине душа више од Лока и таман толико је било довољно да фаркаждински поп има позамашнији струк... У Локу су попови, говорим само о онима који су били у Локу више од десет година, играли фудбал за сеоски клуб. Први поп је био један од најчеститијих људи које сам у животу упознао, а други је био такав лажов, да би се у ковиљском Клубу лажова склонили и пустили га – без речи – да седне у прочеље. (Е, тог другог попа је мој друг Миша питао да ли верује у Бога. Поп је скочио метар уназад и одговорио: „Мишо, је л’ ја Тебе питам за Твог директора”?)
Водим рачуна о томе да не поменем попа из Вилова! („Господине, умрла ми је ћерка”. „Баш добро, остао сам без новаца”.)
Но, вратимо се попу из Фаркаждина. Набавио је поп стаклену флашу од литре – која је имала мало више од литре и по – и ту је флашу носио када је куповао вино. „Напуни ми ову литру”... – тако нешто би промрмљао. Лако су га вратили на прави пут и на праву меру. Кобојаги им је испала флаша из руку, па се разбила... Дали су попу флашу од литре и уз осмех вратили попа на прави пут и појачали наслов овог мог текста. (Не могу нигде да уденем думст, који се не начиње пре првог снега. А то је важна мера.)
Било је винограда и у Локу, али сам мислио да више не постоје... Распитао сам се. Један сигурно постоји. А некад је сигурно четвртина виђенијих људи у селу имала виноград. У Фаркаждину је већина имала макар по један виноград.
Постоји још сличности између два поменута села. Једно време су озбиљан приход доносили краставци: брали су се сваког другог дана (мада их Живков толико мрзи, да му се чинило да их је брао сваког дана)... Заборавио је, ако се не варам, а то иде у прилог његовој мржњи, да су уз јутарње брање краставаца ишли и комарци... Слажем се да је брање краставаца било један од најтежих послова на селу...
Ту се могу сетити и помазивања (другачије је помазивање у Банату него у Бачкој), потом стижемо и до појаве крпара... Некако у исто време и струју увлачимо.
А не би било згодно прескочити снимање филма и тај изненадни приход. Дуго сам мислио да глумац Стив Ривс и не постоји. Побегло ми је снимање филма у Локу са њим у главној улози. Али, сада видим да је исти филм сниман и у Фаркаждину. У Локу је остала прича о Бранету Бусики, „трајно малолетној особи” – како се то говорило некад. Пристао је да буде статиста – све са коњем. (Дупла дневница.) Донела му Нана ручак – у ручконоши. Али, не лези враже. Док је он јуришао на коњу за потребе снимања филма, све машући копљем са гуменим врхом, београдски мангупи су му појели ручак. (Знала је Нана да кува!) Шта мислите о сутрашњем јуришу Бранета Бусике? Јуришао је, али ручконошу није испуштао.
Не знам да ли је дочекао завршне сцене филма.
Али сам ја дочекао последње пасусе овог приказа. Остаје ми само да скренем пажњу на кратке књижевне форме, које су постојале у Локу, а не видим их у Фаркаждину. Врапци. Кратко као хаику, али се не обазире на природу, већ на смешне догађаје... Пратио је момак девојку кући, али су наишли на закључану капију... Пребацио ју је преко бедема – убацио ју је као у кош – у буре пуно кишнице. Освануо је врабац, већ на следећој сеоској приредби: „То је било о Ђурђицу, кад је Шева Мацу убацио у кишницу”. Живков, пак, доноси подврискивања са свадбе на којој се младожења жени пети пут. „Матер свету / наш’о Јоца пету”. Нисам наишао на тако ефектно подврискивање у Бачкој.
Подсећам – разлика између Живкова и мене је четири године. (Глупо је написати у чију корист је та разлика.) Ко зна како сећање ради.
Остала ми је још лингвистичка расправа. Поменуо сам Душана Радака, песника из Баната, који је рекао да свако село у Банату има макар две своје речи. Наравно да неке речи не разумем. (А има их више од две.) Написао сам, давно, бесну лингвистичку расправу о речи оџакар. А сада видим да није проблем у речи. Живков, опет, не разуме, односно не уме да објасни шта значи реч пије. Кад се дугме, или новчић, нађе до пола изнад рупе – онда се каже: пије. Пије воду – додао бих ја. Нагнуо се као да пије воду. Али, не бих ставио руку у ватру у одбрану овог мог тумачења...
То, како је Живков поредио форууз (предсобље) са кружним током – то је читалачки празник. Заврти вам се у глави као да сте на Славији у 17 сати зими – а фонтана ради. (Узгред, Лок је одувек имао кружни ток – око крста у центру села. Отуда Лочани избегавају кружне токове, који немају крст у средини.)
Поређење оног прошлог света са данашњим, обојено сатиричном нотом, чини да оно што пише Живков буде препознатљиво. Ко још може да убаци у књигу шишке Љиљане Смајловић, а да то има смисла? Чак сам открио и поруку упућену оном, који на овом свету, све зна, али, нека се мало и читаоци потруде... Ако неко, случајно, не зна ко зна све на свету, нека погледа (у) Ретровизор...
Прескочићу смртне опасности у Банату, прескочићу причу о тишини коју тражи наш писац... Прећутаћу и краља шљаке... Прећутао сам оно што постоји, али се не види. Фендери (утеривачи дугова), па људи у црним мантилима који ваде крв деци у кукурузима. Никад их нисам видео, али сам знао да постоје. Нисам видео ни кера, који је дошао код Бошка Чукура, у Локу, на прозор и рекао: „Дај ’леба”! Али и за кера знам да постоји...
Занемарићу и обећане чварке. Нека их замени тањир свињског паприкаша, који се, као прва помоћ, носи у комшилук, за време свињокоља...
Присетићу се само како би Иларион Руварац, архимандрит манастира Гргетег, завршио овај текст: „Штета што ову књигу није објавила Лагуна”...
Тражим Лок у књизи о Фаркаждину. Има ли једноставнијег приступа? А кад кажем Лок, онда мислим на људе, надимке, обичаје, усмену књижевност, мислим на крпаре, на помазивање, на снимање филма, на подврискивање, на риболов... Мислим на свет који нестаје. Мислим на сличности, али и на разлике. Пазићу на сваку реч и учићу нове речи. (У Банату свако село има барем две своје речи, каже ми Душан Радак.)
Огледаће се Лок у Фаркаждину, а ја ћу успут водити и неке своје невидљиве ратове...
Први од тих ратова је са вештачком интелигенцијом. Ништа нећу да јој докажем, само хоћу да је збуним. Причу о тражењу Лока у Фаркаждину, почећу од једног вица – који ћу покушати да „оживим” (као текст у ворду), и у који ћу онда уносити своје коментаре.
Дакле, одлази Лала у пекару, у раним јутарњим сатима, и пита да ли може да плати сав хлеб, све мекике, лепиње, бурек и погачице... а да пекари то после поклањају купцима. Пекари са радошћу пристају на ову необичну понуду. После пола сата у пекари је дошло до такве гужве и туче, да је морала да се умеша и народна милиција.
Лала је за то време седео на шамлици преко пута пекаре и пажљиво посматрао шта се дешава.
Кад се гужва рашчистила, стигла је народна милиција и до виновника овог догађаја са питањем због чега је то урадио.
„Само сам хтео да видим како ће то бити у комунизму” – одговорио је Лала.
Лала се мало швотао са комунизмом, рекли би у Банату. (А то је та мера из наслова: зна се са ким и са чим се швота!) Ми, данас, захваљујући овој књизи Љубомира Живкова, можемо и препознати овог Лалу из вица. Пажљиво читање нас води до оца (бабе) Љубомира Живкова, који је у овој књизи прешао тај пут од комунизма до шпанских серија... При крају живота је окренут према зиду и стрпљиво гледа шаре молераја, али се повремено огласи: подсмехне се или самом себи, или својој брачној другарици, или животу... А у младости се швотао са комунизмом, са народном милицијом (за њих је био: један од седам секретара СКОЈ-а), али се швота и са путницима воза... Станица у Фаркаждину је мало удаљена од села (да воз не би газио живину), па су онда путници добијали драгоцен савет од бабе – „пожури”... (Без обзира на коју страну света да су се упутили.)
И у Фаркаждину и у Локу средства јавног информисања (такозвани „јавни сервис”) била су иста – добошар! Запамтио је Љубомир Живков продају земље „на вечито”. Мени је у глави остала читава реченица: продаја је била „на вечито из слободне руке”... Памтим и оно уводно: „Прво, извештава се грађанство...” А памтим и причу из Лока о добошару који је ишао на Тителски брег, на своју њиву... Зауставила га је војска. Маневри на брегу. „А што то нисте обнародовали”? – љутито пита добошар. „Па, обнародовали смо!
„А ко је могао обнародовати кад нисам ја”?
Не знам да ли је успео да прође. Мој баба је причу причао само до те реченице.
Кад сам га већ увео у причу, замислите сусрет мог оца са оцем Љубомира Живкова. Да ли би се поштовали људи којима је швотање у првом плану или би се швотали један са другим? (Вребали би ко се боље наместио.) Једино знам да се мој баба не би збунио када би га баба Љубомира Живкова пожуривао да стигне на воз. Наиме, мој баба је кретао на станицу (а, путовао је једном недељно), по два-три сата раније, уз убедљиво образложење: „Откуд ја знам кога ћу срести”.
А кад смо код брзине мог бабе и ужурбаног живота, испричаћу још једну анегдоту. Улази у кафану „Код Лале”, у Локу, и пожурује власницу, у овом тренутку конобарицу, тетка Неву: „Брзо Нево, дај ми један шприцер, јако журим”. А тетка Нева тог тренутка успорава, иако је изгледало да се не може ићи спорије: „Е, да Ти журиш, не би Ти свратио у кафану”.
То је била кафана која је била уједињена само када је неког странца требало обманути. Ретке су, признаћете, ситуације када сви гости кафане, чак и они који се приближавају кафани, непогрешиво шаљу новопридошлог пензионера на пецање, на Тителски брег... „Има тамо на мошоринском путу, на царском друму, једна млака”...
И стигли смо, коначно, и до рибе и пецароша и рибокрадица... Кад се риба краде, и Фаркаждинци и Лочани, имају меру! То се не би могло рећи за једно суседно село. Нека ми буде опроштена ова екскурзија чак у Гардиновце. Е, они су изгубили меру. То је отишло толико далеко да је држава на њих „пустила” хеликоптере. А, истина је, да су Гардиновчани, чим би се појавили хеликоптери – позирали. Уз осмех. Када су пристигле прве фотографије у Месну канцеларију, уз одговарајуће казне, онда је позирање престало.
Лепа је и прича о свадби у Гардиновцима. Када су младожењи шапнули „туче се шаран” – после десет минута је на свадби остала само млада!
Мада за крај остављам пецароша из Лока, који, после неколико попијених пива, пушта свој улов у брљу на улици и поново пеца исту рибу, да би показао да је најбољи пецарош у селу...
Оно што је исто и у Фаркаждину и у Локу јесте новембарско спавање у јендеку. Ту је најинтересантнији покривач! Спавао је у Локу Васа Њањаш покривен бициклом! Ту нам је причу, али банатску верзију, испричао Љубомир Живков.
Но, оно што сигурно не постоји у Локу, а постоји у Фаркаждину јесте – наковањ. Има наковања у Локу, али овакав као у Фаркаждину не постоји. Ковач из Фаркаждина, по завршетку Другог светског рата је, као ратну одштету, донео наковањ. Замислите ту срећу и то олакшање када је ставио наковањ на место које је тај наковањ одувек чекало. (Место је чекало – ту је љубавна чар.)
Надимци у Локу и Фаркаждину се углавном разликују. Али, има и понеки исти: Бабош, на пример.
Хтео сам са приче о Бабошу да се пребацим на разликовање чварака у Бачкој, Банату и Срему, и да преко величине чварака истакнем супериорност Бачке у односу на Банат и Срем. Али, одустао сам. Но, да прво уведем Бабоша у причу. Ћерка поменутог Бабоша, медицински радник, води оца у болницу, да му провери крвну слику. После прегледа су му забранили масно. Контрола је била за шест месеци. После шест месеци се читава болница окупила око резултата крви деда Бабоша. Толико масти у крви никад нису видели. „Деда, шта сте Ви јели?” „Па, само чварке – ту је маст исцеђена”. (А читаоци су дошли до још једне мере!)
Знате да се величином чварци разликују у Срему, Бачкој и Банату. (У Бачкој је права мера чварака!) То би био кључни аргумент. Али, одустао сам. Разлог је једноставан. Толико похвала је Живков упутио Бачкој, да сам приморан да уместо самохвалисања у име Бачке, напишем једну чисту и прецизну реченицу о Банату. Да се континенти одређују према књижевности, Банат би био посебан континент. Ето. Вратићемо се још чварцима, али сада је тренутак да се задржим на топлини ове књиге. И да цитирам макар „Зимску бајку, кратку” (ја бих је назвао „Мала ноћна зимска бајка”).
Мог деду по мајци, Милана Катића званог Бача, не памтим, умро је кад сам се ја родио, али знам да је једне јаке зиме донео усред ноћи тек рођено теле, умотано у два покровца, да га његова деца виде, а да не излазе из топле собе, тако да га ипак и памтим.
Узгред, оно што је Живков написао о последњој ласти, потписао би и Црњански.
Има још делова за цитирање. Парафразираћу још један. Писао сам пре двадесетак година о Оту Толнаију. И није ми ишло. И срео сам – то тек сада знам – старца из прозе Љубомира Живкова, који је бициклом носио нека дрва. Завидео сам му истински, искрено. Ратовао сам са реченицама, запетљао сам се, а он се само борио за топлију собу!
Али, вратимо се сличностима. Текст се приближава крају (одзвонило му је) и морамо тражити необичне сличности. Био је у Локу посластичар. Имао је синове – један се звао Далип. (Толико је био сличан брату да му је моја баба Тиница упутила најнормалније питање: „Да ли си то Ти или Твој брат”?)
Е, тај Далип се помиње и у овој књизи. И јако нам је важан за наслов овог текста: књига о мери. Путује се у Београд када се остане без новца. Носе се јаја, а враћа се новац. Ствар је једноставна. У време мог детињства за једно јаје добијала се кугла сладоледа; лажем, кашика сладоледа се добијала. То је био паритет.
То је био судбински поремећај за село; губитак тог паритета. Имао сам прилике да гледам брижну водитељку на ТВ-у, која се залагала за јавну расправу шта учинити да јаја буду јефтинија – у време док је јаје коштало испод десет динара, а кугла сладоледа се попела на педесет динара.
О оној другој водитељки која се подсмевала сељаку, који је рекао да смо ушли у период када кокоши не носе јаја – нећу ни да говорим.
Тек, оно што хоћу да кажем, и мућак би морао да се продаје по цени вишој од десет динара. Само чекам да ми неко каже да се мућак не продаје, па да га доведем до радње у којој роба има гаранцију – два метра! (Кад се удаљите два метра од продавца, гаранција престаје.)
А кад смо већ код села и судбине села, онда је ту важна и недеља. Када је недеља изгубила своје повлашћено место међу данима у седмици, почео је крах. Памтим прво виђење, у Мошорину, да људи раде недељом. Сада се недељом на селу највише ради. (Када се блудна деца викендом врате на огњиште.) Греје у овој књизи и оно што је Живков написао о недељи...
Али, описао је Живков и повратак правој мери. Пре тога морам рећи оно што сам заборавио да кажем на почетку. Поредим Лок и Фаркаждин, заправо тражим Лок у овој књизи, а нисам рекао да су Лок и Фаркаждин удаљени један од другог мање од тридесет километара и да се Фаркаждин налази уз Тамиш, а да је Дунав са својим форлантом и каналима удаљен од Лока око два и по километра. И једно и друго место се могу посматрати као острва – која су довољна сама себи. (Узгред, десет дека, папрених, бомбона је мера када се негде иде у посету. Барем у Локу.)
Фаркаждин је имао увек око две-три стотине душа више од Лока и таман толико је било довољно да фаркаждински поп има позамашнији струк... У Локу су попови, говорим само о онима који су били у Локу више од десет година, играли фудбал за сеоски клуб. Први поп је био један од најчеститијих људи које сам у животу упознао, а други је био такав лажов, да би се у ковиљском Клубу лажова склонили и пустили га – без речи – да седне у прочеље. (Е, тог другог попа је мој друг Миша питао да ли верује у Бога. Поп је скочио метар уназад и одговорио: „Мишо, је л’ ја Тебе питам за Твог директора”?)
Водим рачуна о томе да не поменем попа из Вилова! („Господине, умрла ми је ћерка”. „Баш добро, остао сам без новаца”.)
Но, вратимо се попу из Фаркаждина. Набавио је поп стаклену флашу од литре – која је имала мало више од литре и по – и ту је флашу носио када је куповао вино. „Напуни ми ову литру”... – тако нешто би промрмљао. Лако су га вратили на прави пут и на праву меру. Кобојаги им је испала флаша из руку, па се разбила... Дали су попу флашу од литре и уз осмех вратили попа на прави пут и појачали наслов овог мог текста. (Не могу нигде да уденем думст, који се не начиње пре првог снега. А то је важна мера.)
Било је винограда и у Локу, али сам мислио да више не постоје... Распитао сам се. Један сигурно постоји. А некад је сигурно четвртина виђенијих људи у селу имала виноград. У Фаркаждину је већина имала макар по један виноград.
Постоји још сличности између два поменута села. Једно време су озбиљан приход доносили краставци: брали су се сваког другог дана (мада их Живков толико мрзи, да му се чинило да их је брао сваког дана)... Заборавио је, ако се не варам, а то иде у прилог његовој мржњи, да су уз јутарње брање краставаца ишли и комарци... Слажем се да је брање краставаца било један од најтежих послова на селу...
Ту се могу сетити и помазивања (другачије је помазивање у Банату него у Бачкој), потом стижемо и до појаве крпара... Некако у исто време и струју увлачимо.
А не би било згодно прескочити снимање филма и тај изненадни приход. Дуго сам мислио да глумац Стив Ривс и не постоји. Побегло ми је снимање филма у Локу са њим у главној улози. Али, сада видим да је исти филм сниман и у Фаркаждину. У Локу је остала прича о Бранету Бусики, „трајно малолетној особи” – како се то говорило некад. Пристао је да буде статиста – све са коњем. (Дупла дневница.) Донела му Нана ручак – у ручконоши. Али, не лези враже. Док је он јуришао на коњу за потребе снимања филма, све машући копљем са гуменим врхом, београдски мангупи су му појели ручак. (Знала је Нана да кува!) Шта мислите о сутрашњем јуришу Бранета Бусике? Јуришао је, али ручконошу није испуштао.
Не знам да ли је дочекао завршне сцене филма.
Али сам ја дочекао последње пасусе овог приказа. Остаје ми само да скренем пажњу на кратке књижевне форме, које су постојале у Локу, а не видим их у Фаркаждину. Врапци. Кратко као хаику, али се не обазире на природу, већ на смешне догађаје... Пратио је момак девојку кући, али су наишли на закључану капију... Пребацио ју је преко бедема – убацио ју је као у кош – у буре пуно кишнице. Освануо је врабац, већ на следећој сеоској приредби: „То је било о Ђурђицу, кад је Шева Мацу убацио у кишницу”. Живков, пак, доноси подврискивања са свадбе на којој се младожења жени пети пут. „Матер свету / наш’о Јоца пету”. Нисам наишао на тако ефектно подврискивање у Бачкој.
Подсећам – разлика између Живкова и мене је четири године. (Глупо је написати у чију корист је та разлика.) Ко зна како сећање ради.
Остала ми је још лингвистичка расправа. Поменуо сам Душана Радака, песника из Баната, који је рекао да свако село у Банату има макар две своје речи. Наравно да неке речи не разумем. (А има их више од две.) Написао сам, давно, бесну лингвистичку расправу о речи оџакар. А сада видим да није проблем у речи. Живков, опет, не разуме, односно не уме да објасни шта значи реч пије. Кад се дугме, или новчић, нађе до пола изнад рупе – онда се каже: пије. Пије воду – додао бих ја. Нагнуо се као да пије воду. Али, не бих ставио руку у ватру у одбрану овог мог тумачења...
То, како је Живков поредио форууз (предсобље) са кружним током – то је читалачки празник. Заврти вам се у глави као да сте на Славији у 17 сати зими – а фонтана ради. (Узгред, Лок је одувек имао кружни ток – око крста у центру села. Отуда Лочани избегавају кружне токове, који немају крст у средини.)
Поређење оног прошлог света са данашњим, обојено сатиричном нотом, чини да оно што пише Живков буде препознатљиво. Ко још може да убаци у књигу шишке Љиљане Смајловић, а да то има смисла? Чак сам открио и поруку упућену оном, који на овом свету, све зна, али, нека се мало и читаоци потруде... Ако неко, случајно, не зна ко зна све на свету, нека погледа (у) Ретровизор...
Прескочићу смртне опасности у Банату, прескочићу причу о тишини коју тражи наш писац... Прећутаћу и краља шљаке... Прећутао сам оно што постоји, али се не види. Фендери (утеривачи дугова), па људи у црним мантилима који ваде крв деци у кукурузима. Никад их нисам видео, али сам знао да постоје. Нисам видео ни кера, који је дошао код Бошка Чукура, у Локу, на прозор и рекао: „Дај ’леба”! Али и за кера знам да постоји...
Занемарићу и обећане чварке. Нека их замени тањир свињског паприкаша, који се, као прва помоћ, носи у комшилук, за време свињокоља...
Присетићу се само како би Иларион Руварац, архимандрит манастира Гргетег, завршио овај текст: „Штета што ову књигу није објавила Лагуна”...
Миливој Ненин
