Pa dobro gde smo se to pogubili u vremenu i prostoru, kad se nakon toliko godina ne prepoznajemo svi mi koji smo bili maturanti 77. Kakve smo to granice pomerili pa se naši odrazi u ogledalima vremena ne vide. Koliko toga smo ostvarili živući i pristajući na sve kompromise kojih smo se u mladosti gnušali.Možda smo bili samo bezlična masa koju su zavele vladajuće ideologije prošlosti i tako omamljene nas sada manipulišći nama vode kroz život.Pristali smo na nemoć i povlačenje, razočarani činjenicom da smo izneverili ideale naše mladosti koji kako sad vidimo i nisu bili naši.Preušeni u starce i starice kočoperimo se još ponekad kad deci idealizirano i setno pričamo kako smo bili maturanti u jednoj od najperspetivnih država u svetu. Kako smo nosili duge kose,farmerke zvoncare i kako smo putovali stopom na more i slušali domaći roken rol verujući da ćemo i mi jednoga dana zajedno sa njim osvojiti svet.A onda smo otkrili da su pesme domaće koje smo voleli bile kompilacije stranih bendova koje nismo bili u prilici da čujemo.Da se naše osvajanje sveta završilo u nekom prosečnom braku u nekoj prosečnoj firmi sa nekom prosečnom platom, a onda smo rodili prosečnu decu i kao i svi prosečni čuvali smo naša radna mesta, pili pivo udešavali naše kućice slobodice i nastavili onako sa setom i gorčinom da slušamo iste kompilacije patetično sluđeni i nehotice uvučeni u bezprizornu do našeg ukinuća obmanu. Hteo bih da to nije tako, da kriknem i uzvisim moju generaciju nad provalijom jadom i bedom u koju je upala. Hteo bih da je opravdam i osokolim pred vremenima koja dolaze. Da joj ulijem nadu da još nije sve gotovo, da igra još traje da se još možemo iskupiti mi koji smo maturili 77 godine.
