Prokazan sam pred ogledalom, a i iza njega. Sramežljiv i nedostojan, rastresen i provejan kroz milion sita. Vejan po vetrovima i razvejavan po pustarama kuloara. Sađen, pa presađivan, škrnjan i više no što bi trebalo. Da se ne pokrenem, da ponovo ne počnem puštati zaparke. Da se ne razbokorim, da ne cvetam, da ne rodim i sazrem. Utemeljeni u pomrčini, užljebljeni u svakodnevici primitivni umovi kantare se i prangijaju sa isukanim kosama dabe kosača. Opraštam sećanju, izmaglici, tumaračima jednoumlja, i plačem nad bolnim kezom što kroz živote vekovima nose.
