Не може се о Раши Попову писати обичан текст. Увек онај о коме се пише, на неки начин,
обликује текст. Ако би било другачије – критика не би била књижевна. Али, да пређемо на ствар.
Ићи ћемо од лакших задатака ка тежим. Најлакше је доказати како Раша Попов није прави Лала из
Баната. (Не смем ни да отворим причу о северном Банату...)
Жена Раше Попова, Рада, дефинисала је главну особину Лала: „када им прети опасност
скрећу пажњу на нешто сасвим споредно”... И ту се наш јунак препознао. И признао да је Лала.
Али, нас то не обавезује.
Да ли Раша Попов бежи од важног и од опасности? Или нам све време, у интервјуима,
прича о најважнијим стварима? Ко је, на пример, једноставније проговорио о политичарима од
нашег јунака? Политичари су похлепни; трче за „ловом”, а политика је само гложење („грабеж”,
рећи ће Раша Попов), око новца.
Да ли је неко понудио бољи опис послератних бесмислених времена? Неки партијски
часопис је напао Видике, због тога што се тамо објављују песме о „мрачним поноћним сатима”. И
објаснио је партијски часопис шта је то поноћ. „Поноћ је време када се противници револуције
састају на илегалним састанцима да кују заверу против социјализма”.
Не бежи Раша Попов ни од тога који је главни задатак школе. По њему је то, да школа
научи децу да мисле својом главом. А да ли је то држави потребно? (Ово питање ја додајем.)
Пореди наш јунак часове књижевности и часове математике: супротставља размишљање на
часовима књижевности са понижењем, које је доживљавао на часовима математике.
Да ли је неко боље од Попова осетио црну страну телевизије док је она још била школа
толеранције и једна од најсветлијих тачака у бившој држави? („...Уколико би је узеле у своје руке
параноидне групације могла би да постане не само штетна него и опасна”.) Открио је и идентитет
незнаног јунака телевизије: монтажери су први гледаоци. Заправо све што Раша Попов пише о
телевизији заслужује пуно поштовање.
Није, дакле, наш јунак бежао од важних питања, али јесте од себе правио анти-јунака и
своју улогу минимализовао. Приказао је себе као неког ко, на пример, не зна да игра коло, а
ухватио се у коло. Сви лево, а ја десно... Увек је ишао погрешно, каже за себе.
Како је држава гледала на Рашу Попова? Да ли је осетила опасност?
Покушаћемо да стигнемо до одговора околним путем. Вратићемо се у 1999. годину;
годину у којој је било бомбардовање наше земље. Кружио је виц о томе да је у генералштабу
НАТО пакта радила као кафе куварица нека жена из Баната... И кад год је „милосрдни анђео”
раширио мапу – да одабере шта ће тог дана бомбардовати, кафе куварица би тацну са кафом
ставила преко Баната. (Престали су на крају да бомбардују и Нови Сад, јер је бука сметала
Зрењанину.) Једнако је уверљив био и штос о томе како су генерали јако тешко изговарали
Зрењанин, па га је и то спасло. (Ето и кључног аргумента због чега Зрењанин не би требало да
промени име.)
Но, шалу на страну, да видимо да ли је и Раша Попов имао неку кафе куварицу која је
бринула о њему. И такав пример постоји у овој књизи. Кућна помоћница у кући Раше Попова, која
је била врбована од стране Државне безбедности, добила је задатак да прати и памти шта Раша
Попов говори и да то преноси надлежнима... Није преносила – била је на страни Раше Попова.
(Узгред, у време Броза постојало је дванаест тајних служби и тринаеста, која је контролисала рад
ових дванаест.) Оно, пак, што је интересантно, жена Раше Попова, већ поменута Рада, која је знала
да дефинише Лалу, пре него што је запослила ову кућну помоћницу (која је била на страни Раше
Попова), већ је најурила две кућне помоћнице, такође врбоване... Осетила је питома Рада
опасност. (Узгред, Рада Попов је била мајстор за организовање, а неколико тренутака и за
планинарење. Тек када сам се удубио – видео сам да је била стручњак за планирање.)
Једном је и Зора Кораћ, шефица Раше Попова, док је са кафе куварицом уносила печење
генералима, чула генералске недоумице и предупредила напад на Рашу Попова. Знала је да се
политичари, па макар били и у униформама, плаше смеха и подсмеха и рекла им у генералски брк
да ће им се цео Београд смејати, ако ухапсе Рашу Попова. (Како би се овоме радовао Винавер.)
Да не буде забуне. Ово ја истичем у први план. Раша Попов све то минимализује.
Минимализује своју улогу чак и када даје оставку на место водитеља ТВ дневника. (Мада је дао
пример највећем сину наших народа...)
Важно је напоменути да је наш јунак помагао и кафе куварицама, па и Зори Кораћ. И то на
један леп начин. Наиме, све време је играо улогу, која га је такође штитила.
Али, ту морамо застати и увести у причу још једну важну личност ове књиге интервјуа. (А
није Душан Макавејев.) Нека уђе Иво Андрић, рекли би, свечано, драмски писци.
И поново смо стигли до важних ствари и до онога што је „мали Попов”, тако га је Андрић
назвао, сачувао. (Вероватно су то и најоштрији редови које је Андрић изговорио о тадашњем
режиму.)
Позиција Иве Андрића, у најмању руку, после Другог светског рата, била је компликована,
те се Андрић, боље него његови јунаци, држао оне девизе „У ћутању је сигурност”. Ипак, Андрићу
се омакло нешто што баш и није паметно рећи. Захваљујући Раши Попову та реченица је сачувана.
Неки млади новинар испитивао је Андрића о учешћу у раду Младе Босне. Андрић је
стрпљиво одговарао. А онда се тај новинар, чије нам име Попов не открива, зачудио како Андрића
нису ликвидирали. Андрић је уз осмех одговорио, парафразирам, да је постојало неко време када
људе нису ликвидирали.
Необична реченица за оне који познају Андрића.
Не волим причу о свету као о глобалном селу – али, понекад може да послужи. Истина, то
село нема душу (показао нам је то Раша Попов на много примера). Показао нам је то на примеру
алавих и гладних земљопоседника...
Тек сада нам је Андрић важан за наставак приче. Оставио нам је Сретен Марић
сведочанство о годинама дружења са Андрићем. Каже Марић како му је Андрић причао да је
некад свако село у Босни имало сеоску луду – неког ко говори „што други нису ни хтели ни смели,
све оне болне, немиле истине, горку мудрост села...” Те истине, која се говори у лице, сетио сам се
поводом Раше Попова.
Глумио је понекад и луду, сеоску луду, не би ли селу, глобалном селу, безболно рекао
истину у лице. (Али је говорио и више од истине! Понудио им је и решења. Да ли је још неко
написао, попут Раше Попова, да чувамо децу наших непријатеља?)
Мото Раше Попова је „Мање брбљај” што је у крајњем случају она мудрост Андрићевих
јунака: „У ћутању је сигурност”. Али, Раша Попов не ћути, већ вешто користи и комбинује „високи”
и „ниски” стил: не би ли оне, којима говори, држао будним. Однос уредника и новинара ће, на
пример, описати крајње сирово, а у исто време и једноставно: уредник се према новинару односи
као према свињи.
Притом је проговорио не само о 1999. години, већ и о 1993. години. Купили су жениној
мајци 700 грама јабука од целе пензије, а она их је оптужила да су јој украли пензију! Још ми је
дирљивија прича када мајка пита сина да ли је дао новац поштару за пиво. А од целе пензије није
се могла купити боца пива! Вероватно није отмено причати о 1993. години, али Раша Попов је
говорио. Као што је говорио и о фендовању и о сиротињској столици са три ноге! Говорио је и о
новим феудалцима...
Показао је, уз помоћ Душана Макавејева, и лаж о новом човеку и новом друштву.
Једноставним поређењима оголио је свет око нас. (Објаснио је и зашто деца не гледају ријалити
програме – то је као да гледају како се мама и тата туку.)
Више пута сам поновио да је Раша Попов неко ко говори оно што је важно. Али морам
истаћи и неку доситејевску незлобивост. Као и Доситеја и Рашу Попова краси лепа аутоиронија:
сам за себе каже да се одева као партизан, пошто носи одела мртвих Немаца – из радњи половне
робе. Оно што их везује, кад смо већ у Банату, јесте и историја плакања. Свако велико дело је,
попут Доситеја, преплакао Раша Попов.
Поново ћу, у великом луку, заобићи Душана Макавејева. (Попов каже да је завршио
факултет под именом Душан Макавејев.) Лепша ми је за крај овог приказа епизода са Стеваном
Пешићем. Дијалог између Попова и Пешића је потресан. Кад Раша Попов саветује, односно „грди”
Стевана Пешића што раније, у болници, није рекао да је он писац Стеван Пешић, јер би раније
имао бољи третман... Болесни писац му одговара: „...зар ти стварно верујеш да бих ја био кадар да
им то кажем?”
Е, исто то, не би био кадар да учини ни Раша Попов. И то што он не би био кадар да учини,
боји ову књигу интервјуа неком племенитошћу.
Да ли је неко боље објаснио празне приче о тражењу аутономије за Војводину, на пример.
У једној реченици је Попов то решио. Сепаратизам је јак код елите „али међу становништвом
сепаратизам не постоји ни као покрет ни као идеја”. Наравно, објаснио је шта елита, шта алава и
гладна елита очекује...
Али, имао је изражену љубав према завичају. И можда би било лепо завршити овај приказ
тим непрекидним надмудривањем између Бачке, Срема и Баната... Сви ми имамо неку своју
причу у зависности од тога где смо рођени. У Срему су затвори, у Банату душевне болнице, а у
Бачкој универзитет и Матица српска, говорио је Раша Попов. Ја бих ту предност другачије тражио.
Преко хране. Ако погледамо какви се чварци праве у Срему, Бачкој и Банату, видећемо да су
једини праву меру постигли... Прећутаћу решење ове загонетке.
Било ми је важно да убацим чварке у текст. (Поново сам омастио руке!) Сам Раша Попов их
је већ убацио. Кад год не би ишао на ручак, из разноразних разлога, наш јунак је јео сиротињску
храну – чварке! И сада долазимо до онога што Раша Попов није могао ни да претпостави. (Тешко
је бити пророк код нас.) Тај алави, грабежљиви свет богаташа узео је сиротињи и чварке. Мислио
сам да у фусноти донесем цене чварака у супермаркетима и у бутику чварака на Футошкој пијаци,
али зашто непријатељима дати повода за радост?
(Наравно, тај свет богаташа понудио је сиротињи замену за чварке – паризер.) А овде се
свака прича прекида.
Нисам кадар даље да пишем.
Но, морам рећи још и ово. Овај избор из новинских интервјуа (остало их је још у другим
медијима) урадила је Бојана Поповић. После језгровитог предговора („Уметник је увек јеретик”)
склонила се из књиге. Појављивала се само у фуснотама када је требало исправити очигледне
материјалне грешке. Али, грешке је исправљала ненаметљиво – само када се појаве први пут.
Објављено је у овој књизи преко педесет интервјуа Раше Попова. Објављена је и белешка
Душана Радака „Необјављени интервју”. Добро је што Радак није сачувао тај интервју, јер бисмо
се згрозили над оним што је могло да смета режиму у првим годинама после Титове смрти.
Седео сам само једном у кафани са Рашом Поповим. Занемарићу и повод и ко је све седео
у кафани. Били смо у Кикинди, а теме су ишле од ракије до Аустралије. (Неко од најближих му је
био далеко, па га је то болело.) Узгред, када смо већ у Кикинди, говорио је Попов у овој књизи
интервјуа и о провинцијализму Београда: Београд није испратио изложбу Саве Шумановића у
Кикинди!
Протумачио нам је Раша Попов, у тој истој кафани, да је реченица „Идемо у Банат у луде” –
недовршена. Цела гласи: „Идемо у Банат у луде / где лупају грудве”. Тај завршетак је чуо од мајке
Васка Попе. Па нека и то остане забележено. Реч је била о обради земље... Бачвани су за лупање
грудава већ имали неку механизацију, а Банаћани су то својеручно радили...
Сада нам остаје да нагађамо шта би нам о земљи причао Раша Попов; о земљи као њиви и
ораници, оној земљи која се, узорана, у ученичким радовима, пресијавала на сунцу (да би
учитељица била задовољна)... А можда би само ћутао, ухватио нас за руку и показивао како зврје,
празне, напуштене фабричке хале, али и како ничу нове грађевине на плодној земљи... Од Новог
Сада према Каћу или од Зрењанина према Стајићеву... Можда би нас провео и кроз Срем...
А можда би шетњу завршио римом у којој се и Срем и Банат и Бачка римују са нечим што
је сиротињска играчка?
