Tibor Varadi, Tragom rezervne istorije, prevela s mađarskog Draginja Ramadanski, Akademska knjiga, Novi Sad 2024
Хтео сам да почнем текст о Тибору Варадију паралелним причама. Прва би била о књизи коју сам објавио почетком XXI века, и која је имала наслов, по песми Милете Јакшића, Ствари које су прошле. (Борио сам се за свог писца и насловом.) Управо о стварима које су прошле пише и Варади. Могао бих цитирати макар једну строфу, макар у загради („Ствари које су прошле, где су оне?/Ако су живе, ако их још има,/Видећемо их кад прођемо и ми/ Када будемо једном дошли к њима”), али бих могао подсетити и на Петра Зоранића из XVI века и на крај његових Планина. И на млинара-време који скоро све меље, а Варади му отима обичне људске животе... (Оно што, очито, ником није потребно.)
Друга прича би била много живља и вратила би нас у Варадијеву струку, али би нас пребацила у Шајкашку. Наиме, у Лок је повремено долазио пензионисани судија Уставног суда Македоније. (Жена му је била из Лока.) После три попијена шприцера у сеоској кафани, бацао је шешир на други крај стола и судио целој кафани. На трагу Варадијевог писања могао сам да се уживим у улогу судије и да нагађам који спорови су га мучили. Да ли су га пензионисали пре времена, усред процеса који је водио, па би да заврши тај процес? Седео је сам у кафани. Био сам спреман, у првобитној варијанти текста, да седнем за његов сто. (Наравно, не бих ја издржао у Варадијевом ритму тражења атмосфере до краја текста, али бих догурао до одрживог описа.) Варади би ову моју причу оплеменио описом сеоске кафане; задржао би се, вероватно, на билијару у сепареу; можда би описао и стас конобарице... Зидови, молерај, шанк, понеки алкохоличар. Тражио би анегдоте у сеоској кафани. Видео би да конобарица пијаном госту даје ракију директно из чесме. Али би видео и како се гост стресао после попијеног пића и извадио новчаник да плати.
Једина истина је тражење истине, рекао би Тибор Варади.
Из проблема – како почети текст – извукао ме је случај комедијант. Наиме, непосредно пре читања Варадија, приказао сам књиге двојице писаца из Баната: Љубомира Живкова и Раше Попова. И ту ми се отворило литерарно „вјерују” Тибора Варадија. Наш писац се, као и Живков, као и Раша Попов, швота.
То се чак не види одмах. Мора се скинути тај танак слој носталгије за бившим временима, мора се заборавити тражење истине, мора се толико тога заобићи у великом луку, да би избило на видело да је Тибор Варади из Баната. И да је швотање циљ. Препознао сам то швотање и у претходним Варадијевим књигама, али сам то именовао као светлу иронију. Имала је та иронија нечег витешког – најпре у бирању противника (удара се на јаче) и у распореду јунака (Трамп и Хилари Клинтон, на пример, били су могући станари у дворишту са заједничким нужником). А притом постоји и лепа аутоиронија. Сазнаћемо, и како је гласио надимак Тибора Варадија, када се преведе на мађарски језик, и преко тог надимка ћемо ући директно у ову књигу. (У покушај успостављања животињског царства.) Надимак нам је открио сам писац, који је, када је то потребно, и јунак ове књиге. (Узгред, и читаоци, хтели то или не, учествују у овој књизи: знају шта ће се догодити. И кад Јевреји током рата преписују имање на жене, које су Немице и од којих се разводе, читалац долази у искушење да им викне, да то не раде!)
И одједном имам о чему да пишем.
Али, да најпре забележимо о чему Варади пише. Прати бизарне судске процесе вођене током Другог светског рата, но и неку годину после. Биле би те приче бизарне чак и да рата нема. Рат им даје на бизарности. Месар је увредио другог месара тако што му је рекао да је месо које продаје – никакво... Пала је тужба. Описан је, потом, процес у којем се не зна ко је купац коња... Затим је неком другом купцу угинула крава, истог дана када ју је купио. (А закон је, видели смо то, предвидео и могућност да крава угине. Мада је требало наћи тај закон. Када је правда у питању, одлази се и у законике држава, које више не постоје. Мада је, ипак, најзанимљивије када се појаве случајеви које закон није предвидео. А има и тога: најтеже је доказати да си жив, а понекад и да си умро. Страшна је та папирна стварност!) Занимљива је и прича о покушају враћања купљеног коња, али и одустајање од те намере. (Коњ је у међувремену одрастао, уозбиљио се, постао одговорнији, једном речју – добио на цени.) Озбиљан је и спор у вези са миразом када се супружници разведу... Најгрубље сам наговестио природу процеса у данашњем Зрењанину и околини – док мало даље, права, велика, историја прати догађаје из Другог светског рата. А, да. Прећутао сам штету коју су животиње нанеле домаћину чија се њива нашла на путу тих животиња... Прећутао сам и смрт коња који је стао на електрични вод, и пошто је имао потковице, настрадао. Прећутао сам и закључавање шпаиза – односно, како би то у једном делу Баната рекли – собице. Као да је то просторија којој се тепа. То закључавање собице му некако дође као претеча увођењу санкција. (А када се на малом простору сударе две домаћице – није лако бити писац. Показује нам ова књига да се најстрашнији ратови воде унутар четири зида. Али, и за писца, као и за радозналог читаоца, јесте изазов открити да ли је рат аутентичан или само практичан.) Прећутао сам и политику запошљавања на крају Другог светског рата. Книћанин му дође као неки биро за запошљавање...
Понекад су ти процеси без пресуде. Понекад велика историја поништи судске одлуке. Однесе их, раздува... Како судити човеку послатом на фронт, а како тек судити народном хероју? А како је тек женама: како се развести од народног хероја? (Узгред, имао сам ситуацију да ме је ученица – у основној школи – исправила. „Није тако било, наставниче. Мени је баба причала”. Реч је била о смрти партизана, који је јако волео да једе трешње и који је због те љубави и погинуо. На вољеној трешњи. Наравно, трешњу је било тешко унети у причу о јуначкој смрти, те је баба морала да унесе корекције). Мада, овде би процес могао да се поведе и против приче о срећи коју доноси потковица... Парницу би могао повести власник мртвог коња, међутим, ни у претходном процесу није добио надокнаду, иако је пресуда била у његову корист.
Све приче су отворене када је Варади у питању... И све те приче су мајсторски испричане. И филигрански дотеране. Сетио се те речи (филигранско) један други писац. Мени је била потребна, те сам ту реч позајмио – само за овај текст. Мада, понекад, на пример, када Варади напише да је неки спис насукан, као брод на крају пута, не знам кога да хвалим – писца или преводиоца...
У свакој причи присутан је Варади: као неко ко има сећање на детињство, на пут од куће до школе, или као неко ко памти место у којем се радња одиграва.. Неизоставан је, наравно, и дедин дневник. Посебно када деда помиње унука. (Лепо га се деда сећа – мада није препознао продоран и снажан лирски глас нашег јунака – у првим поетским покушајима. То је бол са којим саосећамо, да се и ми мало швотамо.)
Сам Варади је дао поднаслов овој књизи: „документарна проза (скоро роман)”, а ја бих додао у поднаслов и ово: „са примесама басне”. Јер, оно по чему је ова књига другачија од претходних књига документарне прозе Тибора Варадија јесте присуство животиња у њој. Посматра их као живе, као мртве, па и у развоју. (Развој је битан – могли бисмо га повезати са перспективом. А перспектива отвара очи и слепима. Спазио је један од јунака лепу девојку. После месец дана ју је поново видео. Била је још лепша. Узео ју је за жену. Са друге стране, купац је видео краву. Спремио се да је купи. Када ју је сутра видео – није му се допала. Јасно је да је није купио. А крава је, на путу за Фаркаждин, неколико сати после куповине, угинула. Перспектива се, каже то Варади, показала јако важном.)
Варади је најјачи када животиње посматра у крду, стаду, чопору... И када им придаје, ја бих условно рекао „државотворне” особине (инвазију, окупацију, увођење демократије, дедовину, слободу говора, одрживи развој, мирољубиву коегзистенцију)... Вероватно сам нешто и додао што код Варадија нема, а морам убацити и мултикултуралност – јер ћу у овај приказ увести и једног глупог пса. (Увредио ме је рођени пас. Био је глуп као неки човек. Напао је пса, који нам је дошао у госте. Када су ми објаснили да је штитио своју територију, тек ме је то повредило. Било је простора за читав керећи фудбалски тим. До мултикултуралности нисмо ни дошли)...
Наравно, ова моја прича делује натегнуто, млако и бесмислено. Али, кад Варади крене у анализу судског поступка везаног за штету коју су направиле животиње и кад крене да прави паралеле са људским поступцима, онда је све то као огољавање људи. Цар не само што је наг – него се види и шта ће му једног дана направити од коже скинуте са леђа.
У Банату, чини ми се, не постоји реч потра (негде кажу и потрица) – недостаје и Робин Худ, или макар горски цар... То што у Банату нема речи која би означавала штету коју су животиње направиле, не значи да људи у Банату нису били довољно „сензитивни”, него да су ограде биле чврсте. Једноставно, за неким речима није било потребе.
Напустићемо животињски свет и пребацићемо се на причу коју бисмо могли назвати: ситносопственичка прича. О поседовању једне обичне цепанице. (Као да је била регистрована.)
Имао сам друга који је организовао свој живот тако, као да ће живети двеста година. Све што му је било потребно за живот – имао је у дупликату. И свуда је постојао ред: нису чак ни дрва могла ући у пећ преко реда. (Са више реда су дрва улазила у пећ, него пацијенти код лекара.) Обележио је године када су дрва исцепана. Није дочекао двеста година. Ни свој живот није дочекао до краја. Скратио га је. Али је ушао у овај текст као законити наследник извесног подстанара из Зрењанина, који је исто тако шарао бројеве по огреву. (Овога пута не грешим када напишем Зрењанин.)
Ех, да сада радим у школи... Какву бих писану вежбу дао ђацима. Навео бих пет кључних речи, па нека од тога напишу причу. (Лакше је писати бајке него документарну прозу – научили смо то од Варадија. Кад писац измишља, на пример, онда он сам крсти своје јунаке, те је причу лакше пратити. А кад следи документе, онда је у ситуацији да му се чак тројица јунака зову Шандор К, и што је најстрашније – сва тројица би да заврше у истом кревету. Истина, не са истом женом. Чињенично стање, у овом случају, му дође као да је на столици на којој седи оштар камен. А бајка му дође као јастуче на столици.) Али, морао бих ђацима дати нека практична упутства. Кренуо бих од народне мудрости. Када је секс у питању, онда народ, истина, мало грубље, каже да јачи кер има предност. (Узгред, та реченица – о томе како јачи кер има предност у сексу – могла би да се нађе у сваком Уставу – и просвећених и непросвећених народа. Чак би код просвећенијих народа била довољна само та реченица! Ту би била обухваћена и слобода штампе и права мањина и да не набрајам).
Но, морали бисмо исписати и једну ограду: јачи кер је променљива категорија. Отуда бих у кључне речи ставио и шесту реч: годину када се све то дешава... Дакле, цепаница, шупа, 67, Америка, Вијетнам, 1951. година. (Остављам ђаке да пишу, а ми се враћамо Варадију.) Објашњава нам Варади да бисмо лако погрешили ако бисмо бирали које је јаче звање: подстанар или станодавац... Године 1951. бити подстанар је било јаче и часније звање. Тачно је да то часније звање није дуго трајало, али је за нашу причу важно ко је јачи кер. А и на тужбу је одговорено против-тужбом. Тек сада видим да нисам описао ни тужбу, ни против-тужбу. (Спортски новинари би против-тужбу назвали транзиција, као што су крстили и противнапад.)
Подстанар је нумерисао цепанице у својој шупи. Оптужио је станодавца да му је украо цепаницу број 67. Станодавац је узвратио тужбом. Наводно је подстанар дошао у станодавчеву шупу и на једну од цепаница написао број 67. И прво и друго је вероватно (или једнако невероватно). Истина се не назире. Ствари које су прошле, где су оне – рекао би Милета Јакшић.
Све се срећно завршило. Примирје, а можда је то био и прави мир, потписано је. Чему читава ова прича, коју сам одужио преко мере? Па тек сада почиње филигрански рад мајстора Варадија. Испричао нам је, уверљиво, на основу искуства, где је ко седео приликом потписивања затварања процеса. Распоред седења се није доводио у питање. (Сели су онако како је домаћин адвокатске канцеларије одредио.)
И ту Варади, нехајно и кобојаги незаинтересовано, додаје реченицу, да су Америка и Вијетнам, много година касније, пре потписивања мира, потрошили неколико недеља на расправу о распореду седења. (Очито је да нису могли да нађу довољно округао сто, додајем у загради.)
И примећује Варади, да ту нарочито Американци нису знали када да задену за појас. Е, то на крају јесте филигрански рад. И то јесте поглед с висине, али и поглед са лупом у руци.
Текст није готов, али је овде завршен. То значи да морам наговестити о чему бих још писао.
Открио сам човека чије име Варади није успео да прочита – Јоца је у питању. Али, о томе не бих писао. Нисам открио тајанствени предмет („лимени окретач за чварке”) – није га „открио” ни власник. Једино да у овом тексту распишемо потерницу за тајанственим предметом...
Смислио сам име за слику коју имам пред очима: Ни пуштање, ни попуштање. На слици су прије које иду руку под руку и свађају се!
Писао бих, можда, још једино о томе, да рат доноси ред и спискове, а да мир уноси хаос и неред... Али, и о томе је Варади, уз помоћ Брехта, већ исцрпно и прецизно писао...
