Тамо где су душа и кожа изразито гладне нежности, у ушној шкољци, пршти, прска, надире,
врви, шикља. Најежена кожа и најежена душа слабе су пред речима. Мека душа упозорава Рушку
да трпи и истрпи врелину људске пакости, јару људског зла. Довољна је помисао да мора обићи
место где је посејала славуја, белог лептира и крвави цвет руже како би поново никли. А у ушној
шкољци прска, врца куља, липти Војинов шапат испреден од речи да ће је волети до краја живота.
Људским бићима која се разумеју и осећају љубав ствар је истерена на чистац. Шапат је небом уми
и нахрани, жеђ утоли. Узе огледалце иза рожњика. Окрену га ка ушној шкољци да посматра жубор
шапата. Од силне лепоте и милости усни. Прекри је сребрна месечина. Око срца јој претопло. Од
сањарења не види и не чује страшну олују у доласку. Врелина између препона никако да мине.
Расипа се обронцима тела, пољима најежених бутина. Недра јој поскакују у огњу. Запевушише
бељи од млека бокови, блеснуше пре врелине. Задрхта, затрепери, клону. Клецну претоварена
сузама радосницама. Сачека да прођу два незнанца што на колицима вуку постриженог човека без
удова. На његовим прсима снено чедо сво у огњу. Као пламтећи грм. Гурка уснама у утробу звезде
што су сјатише око њега. Међи шапат Војинов из ушне шкољке бисерима незнано. Сврши се
светковина. Шири бескрај, дуби невидљиво дно, врх неслућене висине запосе, учи вечност да
очврсне. Рушка се разлива упркос сазнању да ће за који дан постати жена мртвог створа. Млечни
пут сломљеног срца се отвори пред њом. Тек сада, осетом, ухвати веру у живот. Огледи и огледала
чудотворни су лекови. Исцељују. Не као игра скривања али... Бесни јесена тама, црна пена гута све
на Земљи па и Јакир село. Упамти Рушка добро где пребива лаж. У срцу? У уму? У души? У души
не! Шапат из ушне шкољке отплови крвљу у леву страну шупљег мишићног органа. Срчани
залисци претресоше шапат. Врео је! Пропустише га. Представи се. Чула је, веровати неће нико,
дивјакине како у тами зру. Затим се огласи, прелети на ветру фруле, заносница млечног пута. Шта
скрива смрт? Мора ли тајна да постоји? Поста травчица идуће јутро.
Најлепши део људског створа је осет. Осетљивост. Клица божанског у њему. Тако прима
свет. Бол душе је најбољи део људске врсте. Житељи Јакир села су као и већина других. Извадили,
истргли из себе,одбацили у највећој мери осет. Нема користи од њега. И живе живот без душе.
Нагоном. Све док не западну у ћорсокак. Одрекли се и слободног мишљења. Живе, живот као и
други припадници животињске врсте, наследним нагоном. Повлађују “истинама” свога времена и
света. Мора се бити изван свога времена и свога света да би то видео или видела. Мораш бити
кадра и остати сама са собом. Не тежити за догађајима. Морају се преиспитивати ствари. Први и
последњи одговори су Јаруге корито. И ветар. Сигурно се може тврдити да не постоји
безначајније место на земаљској кугли од Јакир села. Нити безначајнијих људи. Па. Ипак! Суштина
људске врсте нема дубље корене нигде у свету као у Јакир селу.
