Jutrom slikam zvonjavu
na skupštinu
na uporaženi cvrkut
ljubavnika što pucaju
od zrelosti kao narovi
narcisoidne najlonske
vreće strasti i bola
što mogu više
nego što hoće
Studija stanja u proleće
je nalik mesečevim
rogovima što pobodeni
u zemlju postaju
direci za svevideće oko
Biće je u višnji
što cveta
sitnim belim cvetom
u ćurkovim slinama
jablana
i miševima od šlajma
što iz ranjivih pazuha
smokava iskaču
i gnezde su koprivama
mladim i žeženim
Mi nismo tu ni da pevamo
ni da plačemo
već smo samo talog večnosti
što su bogovi prosuli
na zemlju iz emotivnih šolja
nakon vesele čajanke
