Desi se da prosto zaboravim da se ona, književnost zove svojim imenom, a svakodnevno sam od izjutra do večeri u njoj.Ili sam čitalac ili pišem ili razmišljam ili pak razgovaram o njoj. A ovog jutra imam utisak da želim govoriti o nečem novom i nepoznatom. Čini mi se ( književnost) kao prelepa strankinja koju ponovo srećem na ulici prepoznajem se u njoj, ali je ipak strankinja, i stalno imam utisak da sam u jednom od davnih života bio sa njom strasni ljubavnik.I kao da smo vek čitav jedan proveli zajedno, a onda smo se rastali.Ili sam ja zaboravio da je naša strast preobražena u nešto drugo postala svakodnevica koju ne zovem njenim imenom.
Čitajući knjige u mladosti glava i um su mi bili ispunjeni citatima i mislima filozofa, pesnika romansijera i umetnika.Teško sam mogao da razlučim i izvučem svoju misao a da se ne poštapam sa tuđom.Tako je bilo u spoljnjem svesnom delu svesti. I to me je ponekad blokiralo u razmišljanju i pisanju. Stalno mi se činilo da je neko nešto od toga što sam želeo da napišem već rekao.A ustvari sam samo prepoznavao jezik i citate koji su mi ostajali u glavi kao talog u čaši kad je sve drugo padalo u zaborav.
A onda sam jednog jutra nakon sna pokušao da ga pribeležim i ispričam hartiji. Uspelo je.Napisao sam ga brzo i tečno bez zastajkivanja i bez velikog razmišljanja. Reči su same klizile iz mene i nizale se u rečenice i u priču.Shvatio sam da sve ono što sam svesno iz književnosti uzeo je nestalo. Otvorio mi se jedan sasvim drugi jezik i jedan novi život iz kog sam nazirao i video vlastitu stilsku autentičnost. Moja podsvest je zaboravila ono što sam svesno učio i isčitavao,i pamtio kao poštapalice u razgovoru.
I sada nakon mnogo godina vidim da sam prestao da razmišljam o književnosti jer sam živeo u njoj. To što mi se činilo da je poznajem kao lepu strankinju samo je trenutak izlaženja iz onoga u čemu sam, a ustvari ja živim u njoj i živim nju.
