Zauvek

 Pred kišu oblačiš tanku crnu lanenu košulju na nago, vlažno, slano i suncem opaljeno telo.U bele plahte uvijaš misao o smrti i samoponištenju.Prećutkuješ je, među ljubičastim oblacima što zamedljanu melodiju u naručju nose.Sklanjaš se u zaklon smokvina lista.Prosipaš po pašnjaku nakinđurena liciderska slova što čekaju da ih natopi kiša, da se preobraze i pod mladim mesecom izrastu u velika srca. Vaskrsavaš tek rođen jutrom i duginim lukom, paletom boja, šaraš po prelepom liciderskom polju.Kao u snu, razgovaraš sa sobom emotivnim jezikom, skidaš se i predaješ moru kao životu. Zauvek.