Иако Драгослав Михаиловић није био први који је у нашу литературу увео дијалект – пре њега су дијалектски говор користили Стеван Сремац, Борисав Станковић и многи други писци – он је, ипак, успео да направи својеврсну књижевну револуцију. Употребом дијалекта, готово по правилу када је сказ у питању, Драгослав Михаиловић заправо преокреће парадигму. Дијалект престаје да буде средство за добијање „аутентичности“, он није ни упознавање са другачијим и егзотичним. Дијалект постаје начин да се људске судбине представе са свешћу и искуствима самих књижевних јунака. Тако је српска литература кроз дело Драгослава Михаиловића добила јединствени увид у језички, али и животни и светоназорски простор поморавског човека. Исто то чини и Радован Влаховић представљајући свет и животни простор Баната.
Роман Љуба, недавно изашао у издању Банатског културног центра, представља наставак Влаховићеве саге о судбини једне банатске породице, започете у романа Бапа, на који су се надовезале књиге 1934 и Мученици. Док се у овим романима Влаховић фокусира на међуратни и период Другог светског рата, Љуба нас одводи у прве послератне године.
Недавно преминули писац и преводилац Иван Ивањи, такође Банаћинин пореклом, човек који је у својим идеолошким уверењима остао до последњег дана веран југословенској верзији комунизма, говорио је да се у критици друге Југославије прави огромна грешка, и то највише преко куђења сасвим погрешних ствари, док се оне праве и велике грешке потпуно заобилазе. Једна од њих – по Ивањију и највећа – била је присилни послератни откуп по селима, праћен крајње погрешим и, што је још горе, потпуно непотребним насиљем.
Тај период је једну од најснажнијих представа у нашој литератури пронашао у новом Влаховићевом роману Љуба. Представљајући у њему судбине наследника велике банатске породице, аутор нас већ на првим страницама романа уводи у свет послератних политичких гибања, и то кроз представу света удаљеног од епицентра тектонских гибања, али света који се због тих гибања итекако мења.
Наизглед непромењену послератну свакодневницу – готово једнолични живот банатских паора, састављен од мукотрпног рада и покушаја да се опстане у никад превише наклоњеном времену – Влаховић на почетку романа описује кроз изузетне слике. Тако се пред очима савременог читаоца осликавају пољски радови, друштвени живот, унутарпородични односи, али и описи – што је вероватно једна од највећих дражи овог романа – специфичних обичаја, јела и поступака, онога што живот заправо чини животом. Влаховић сигурним руком осликава тај питорескни свет на прекретници.
Тај на први поглед идилични свет налази се пред највећом опасношћу у лето 1948. године. Иако је послератни свет са новим правилима нешто што је главном јунаку потпуно страно, одбијајуће, чак и неретко потпуно непријатељско, још није увек дошло до правог судара. Он ће доћи након наредбе за откуп који главни јунак добија од нових власти. Сем што је он неразуман и далеко од јунакових материјалних могућности, тај налог је и нешто што доводи до његовог револта, али и последичне калварије.
Њу Влаховић представља кроз три целине, али и преко три различите наративне технике. Док је у првом делу књиге пред нама свезнајући приповедач – али ипак не приповедач са „стране“, већ наратор укорењен у свету својих јунака – у другом делу аутор реч предаје својим јунацима, док се у трећем делу налазе аутентични документи из тог времена.
Највећа драж Влаховићеве представе тог судара јесте оживљавање сада већ готово несталог говора Баната из тог времена. Исповести Тасике, Олге, Велинке, Иванке и осталих јунака реконструкција је говора потиснутог не само због доминације језичког стандарда, већ и промене парадигме живљења. Оживљавајући тај говор, аутор заправо оживљава тај свет. Уместо ископаног леша прошлости, да употребимо Пекићеву мисао, пред нама се налази стварни људи који насељавају стварни, иако давно нестали свет. Тако Влаховић, налик Драгославу Михаиловићу, успева да нам дâ слику једног света у потпуности. Ми не само да га чујемо и видимо, ми га заправо и осећамо.
У исто време, овај роман је и приповест о крајње турбулентном историјском периоду, заправо судару два начина живота који неминовно доводи до бројних страдања и неправди. Иако су скоро сви јунаци романа, на чију страну стаје и сâм аутор кроз приповедање, готово непомирљиви противници послератног света, овај роман никада не прелази у идеолошки памфлет, тек не у горку оптужницу или испразно ламентирање. То нам најбоље сведочи једна јунакиња књиге: „Мани се, Љубо, твоји једова, већ гледај то сас лепче стране. Твоји су, фала Богу, сви живи и здрави, а и способни су да раду и да зараду. Неће се њима отети ништа из руку кад се у’ватиду посла и којегод се у’ватиду посла. Него, мани се ти тог певанија што прави кураж код људи, па ви Влавићеви никад нисте били ни бојџије ни кољачи.“ Прича је то заправо о питомом, сада већ скоро несталом свету Баната, где се и после неправди, ма колико оне биле велике, живот наставља, грана и неспутано траје.
