“Основна мисао Књиге о Јову, која је Достојевском била једна од омиљених библијских књига, је у томе да Бог шаље патњу човеку зато да би се човек кроз њу приближио Богу. Достојевски у својим делима непрестано говори о томе да се човек само захваљујући патњи може духовно усавршавати, имати више саосећања и бити милосрднији према другима, дубље волети и осећати. Он 1866. године пише: "Нема среће у удобности, срећа се купује патњом... Човек није рођен за срећу. Човек заслужује своју срећу, и то увек патњом". Патња, ако се схвата из хришћанске перспективе, чисти душу, а човека чини аутентичним: та мисао је црвена нит која се провлачи кроз читаво стваралаштво великог писца. Истовремено, према речима Берђајева, однос Достојевског према патњи је амбивалентан. С једне стране, "стваралаштво Достојевског прожето је безграничном емпатијом према човеку. Достојевски нас учи сажаљењу и саосећању. У томе му нема равног. Нико није био тако рањен бескрајном патњом људском. Срце Достојевског вечито је крварило. Њему је било дато да спозна шта је то робија, да живи међу робијашима, тако да се он за читавог свог живота заузимао пред Богом за човека. Патње невине деце највише су погађале и рањавале његову савест". С друге стране, "Достојевски се најмање може назвати сентименталним, сладуњавим и смирујућим хуманистом. Он није проповедао само саосећање и сапатништво, већ је и патњу проповедао. Позивао је на патњу и веровао у њену искупитељску снагу. Човек је одговорно биће. Човекова патња није невина патња. Патња је повезана са злом. Зло је повезано са слободом. Због тога слобода води ка патњи... Достојевски је у патњи видео знак највише вредности човекове, знак слободног бића. Патња је последица зла. Али у патњи зло сагорева".
