1.
Uperenih očiju u zvezde,
Stojiš na granici živog.
Simetrija ti telo krasi,
A isposništvo dušu.
Koliko si u oblaku
Toliko si u zemlji.
Čvrst, moćan i stabilan
Čučiš na senci Meseca.
Grm.
2.
Grane ti se u zrake svetla utopile,
Koren crpi gravitaciju umesto vode.
Stablo i nemaš, jer ti si grm.
A grm je najbliži nebu
I najveći izazov munji.
3.
Na najvišem vrhu planine
Kao najuporniji znak života,
Kao začetak erozije svemirske,
Postojano čuvaš granicu sa beskrajem.
Za druge grm, za sebe ljubavnik munje.
4.
Gromom oprljen grm
Stoji na vetrometini nepoznatog.
Nadznano mu lišće zamenilo,
A iskonsko mu rosu vraća.
Sprženo mu sve osim
Esencije njega samog.
A to što je ostalo -
Nadmašilo sve što je ikada bio.
Nekada Grm, sada Munjina krošnja.
5.
Kada sneg prekrije grm,
On postane grudva.
Ne obična.
To je grudva koja sama
Sebe stvara i oblikuje,
Koja se ne može pomeriti,
Koju vetar ne može oduvati.
I nije nikakva tajna
Da tamo pod snegom
Zimi stanuje Munja.
Pod svodom grudve
Zaustavljajući sudbinu
U zagrljaju želja
Ludo se voli sa Grmom.
I rađaju nove grmiće.
6.
I konačno,
Pri najjačem bljesku Munje,
Shvatio je Grm ljubav šta je.
Ponekad biti oprljen,
Ponekad spržen, ogoljen,
Razoren, obezgranjen...
Ali uvek stopljen s nebesima,
U rezonanci velikog praska,
Spreman da zajedno sa munjom
Spoji najdublje sa najvišim,
Nebo sa zemljom,
Levo sa desnim,
Prošlost sa budućnošću,
Sposoban i moćan
Da munju u život izgrmi.
Jer ona to može.
A on to zna.
7.
Sevaju munje na horizontu neznanog,
Udaraju gromovi po pejzažu tananog.
A grm opstaje opominjući sopstvom.
Jer to što grmi, to grmi grm.
