„Ja sam Ljubi kazo, pre nego što će dobiti poziv, da pošlje Radu u Bočar, kod ti’ Bosanaca što i’ je Tito na švapski kapital doselio, i da tamo kupi to što mu fali da iznese obavezu. Nije ’teo da me sluša. Nikad nije teo da me posluša ni zašta što sam mu govorio. Radijo je je sve kako je ’teo, doduše, ni ja nisam bio bolji, al’ je on oduvek, ko stariji brat, bio više uvažavan u familiji i cenjen, ali ovaj put je trebo da me posluša. Govorio je da su poslali nesposobne procenitelje, jer ne može roditi isto Čot, i Rit, i Stara Zemlja. Nije isto Petra i Galad, govorio je i prigovaro, a sve mu se činilo da mu je nji’ poslo Vasa Šinter iz inata, jer ga on nije volo, jer se Boga odreko i ušo u partiju, nije ga volo makar da je bio dobar tišljer. Ja znam, Kara mi je to govorio. A lepo sam kazo, ako nećeš da se zna, neka Rada ode kod kolonista u neko od kikinski’ sela, jer su svi oni oslobođeni davanja obaveze. I Rada mu je to govorio, da produ omade i da kupu žita ono što nije rodilo dovoljno i da tako izmiri ono što treba da se da državi.
– Kad im sve dam, onda ćedu me terati da uđem uzadrugu da mi dirdale i neradeni budu deci brigadiri i da i’ teru na kazan. Ne može tako, ’ajde uzmi kad nema – govorio je i pružo mi je praznu šaku. – Zar sam to dočeko? Da me pod starost teru na kazan da idem da jem i još decu moju tamo da gledim od sramote..........
Govorio mi je da ga teram da ide da kupuje žito od oni’ što su na tuđu muku seli i što se marvašidu sas karucima otetim velikim sokakom ko da im je to od dede ostalo.
– Ljubo – govorio sam mu – sas njima nema sigre – jer nije moj rođeni zet Zare strado, jer se nije moja Vesela morala preudati za Žarka, matorog momka, pa jer ne vidiš da su mi Dragutina naterali da ne govori o ocu njegovom, već da se sramoti. I pitaš me što pijem? Pa pijem jer mi mlogo tog nije pravo, ali moram da se pomirim sotim i da pustim da bude kako oni kažu, a u sebi da mislim drukšije.
Sve sam mu govorio, al je Ljuba bio zakrenut. On je retko kad jeo zastal, di su svi ukućani. Njemu je Maca uvek morala posebno da sprema. Znalo se šta je njegovo kad ide u suvaču. Vrtalj rakije i Maca mu ispeče šest jaja i slanine i kad dobro večera, napuni duvankesu i ide u suvaču, kako je govorio, a išo je kod Danice Todikine, a njena kuća je oma do Kudulove, odakle je moja treća žena i tako celog veka. Njegovo se znalo, al se nije govorilo, već su sve što ne valja bacali na mene. I korijo me što sedim kod Kare mog pobratima. Korijo me je što sam se triput ženio. Pa šta sam ja mogo kad su mi žene mrele, i što su mi deca mrela, i što su mi ostale samo devojke i zetovi i njina deca. Nije ’teo da me sluša i to me je zdravo jedilo. On je bio zdravo tvrd i nikom ko starešina nije davo pardona, nikom, a ženama pogotovu. Jedino je Dragu od malena spremo i učio ga da bude starešina. Rada je moro da ga sluša i slušo ga je, Jefta nije ’teo, zato je i izišo iz kuće. Ljuba ima četir unuka i dve unuke, a ja sam isto imo četir unuka i jednu unuku, al mi je najstariji Bora pogino za vreme rata. Ovo ne govorim da se takmičim, već samo kažem da Ljuba ima dva sina i od nji čatiri unuka, a moji muški se vodidu na od moji zetova familije. Oni su moji, al nisu moji da budu tu, na fundamenutu, ko kod mog brata Ljube. Ljuba nije volo i nije pratio politiku, nisam ni ja bio mlogo zaintresovan za sve te njine političke sigranke i lagarije, a pogotvu ode kod nas u Dištrikt i po našim banatskim selima. A onda su došli posle rata ovi kolonisti u Bočar i svi se okitili nekim ordenjem i viču za Tita i partiju, ko i ona moja ćapa Velinka što je pustila to dete Boru da ga uvuku u politiku i da strada na pravdu Boga. A ovi u karuce teru švapske konje, vidim i’ ja kako su nakočeni i idu na Mide Veskovog salaš, ko bojagi, idu da se staru rukovodioci. Kad si šnjima, oni samo o ratu govoridu, o žrtvama, o tom kakve su im bezakonije tamo po krajini činili ti Nemci iz Princ Eugen divizije. I nji’ ima svakojaki, vidi se da su naš narod, al su i’ naterali da se Boga odreknedu. Po nekim selima su kolonisti crkve rušili, sva sreća, pripovedo mi neki Zarić iz Bočara, inače starosedelac, da su oni njine ubedili da to ne radidu, a i neke matere palih boraca su bile zdravo crkvene žene, i kako su stigli vozom, i uselili se, tako su oma tražile od dece da idu ucrkvu i da upalu sveće za njinu stradalu decu, a onda su počele i da se pričešćivu, pa su se, kaže mi Zarić, ovi naši malko zustavili za razliku od oni sela sas druge strane od Kikinde. A još mi je i pripovedo ko je sve iz Dragutinova, iz Beodre, i iz Iđoša, kad su se Nemci odselili, a kolonisti još nisu došli, išo noću da plevi po njinim kućama. A bilo je i Bočaraca, i svi ćutu, i svi se pravu prosti, ko da ništa nije bilo. Ljuba je za sve te pripovetke znao i nije ’teo da ide da kupuje žito tamo i pravdo se da mu je pisana obaveza veća neg što može da rodi na njegovu zemlju di je sijo žito. A i govorio je:
– Kako to, oni dobili sve tuđe, pa nemu obavezu, a mi, eto, noktimo cela veka, mi imamo?
Džaba sam ja govorio Ljubi da se sovim nije sigrati, nije ’teo da me sluša. Kad je kreno s Radom u Mesni odbor tog jutra, svratio je do mene. Ja sam sedio u konke i pito me je:
– Jal, Miliću, ti sve znaš, kaži mi, ko me je potkazo?
Bio je nekako tih i glas mu je bio leden ko klica.
– Ne znam, Ljubo, ovog mi krsta – kazo sam mu i upro sam rukom u toronj sas krstom što se vidio kroz moju avliju i bašću.“...
