Treći milenijum je učinio da naša zavičajna pisanja, zahvaljujući internetu i društvenim mrežama, prestaju da budu onako obična i svakidašnja, kako bi se to reklo kod nas u Banatu, već priče, pesme, romani, eseji i uopšte čitava književnost koja dolazi iz ruralnih područja, a pogotovo iz našeg multinacionalnog zavičaja, dobija jednu sasvim drugu, planetarno rascvetaniju i poetičniju dimenziju, a da se literaratura i ne iznese na silu iz našeg atara.
Grozdana Crepajac je iskusna pesnikinja i književnica koja već godinama očarava svoje čitace iz zavičaja, a zbog prezimena mnogi ljudi iz Crepaje su je identifikovali sa tim mitskim mestom.
Pred nama je njena knjiga kratkih priča pod nazivom U Božijoj bašti koju ću za vas, kao preporuku, dragi prijatelji, kao rukopis iščitati. Od prve priče koja govori o majci i sinu koji se nisu videli i gde majka od želje i uzbuđenja umire na sinovim rukama, Grozdana me kao pripovedač podseća na one naše starinske, banatske, narodne pripovedače, a priča me po motivima seća na one koje mi je pričala moja majka. Priče starinskog kova i motiva, koje često srećemo u narodnim pričama, kod Grozdane se pred nama otvarajau kao nešto novo i savremeno, ali u staro ruho obučeno. Motiv gde majka proba sinove i snahe je čest i u narodnim epskim pesmama, a u Grozdaninim pričama to deluje pitomo i pedagoški. Grozdana u svojoj priči Božana otvara temu zlostavljanja iz onog patrijahalnog vremena kad se ono, što zbog stida, što zbog straha, nije sankcionisalo na pravi način kako socijalna pravda nalaže. Kroz priču o Baki Zorici, autorka nam otvara pitanje multietničkog braka, potom rata koji je početkom devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije učinio da se čak i porodice dele po nacionalnoj liniji, zatim govori nam o mržnji, o ubistvima i o velikoj želji majke da vidi sina koji je ostao na drugoj strani. Savremena srpska pripovetka često govori o poslednjem ratu, o stradanjima i nemogućnosti da se rane koje su nastale tokom ratnih godina brzo zacele.
Pripovedni stil Grozdane Crepajac nas po svemu asocira na onaj starinski, realistički, sa primesama romantike, način pripovedanja, ali ona unosi u priču savremene događaje, otvara nam vrata da se suočimo sa jednim vremenom koje je često nepredvidivo u svojim protivurečnostima, a ujedno nam otkriva i svu tragičnost svojih junakinja, koje su uglavnom žene, koje zbog svoje dobrote i plemenitosti često stradaju u demoniziranom, poročnom i naslilnom spoljašnjem svetu.
U Grozdaninim pričama, narator kao i sama autorka često menja uglove i predmet naracije, ali sve je u jednom fonu tuge i tragičnih junakinja koje poput Bojane, usled nesporazuma sa decom, a pod pritiskom, izvršava samoubistvo. Junakinje ove knjige su uglavnom majke, ali one koje su spremne da se do kraja nesebično daju svojim najmilijima, a često i po cenu vlastitog života.
Na kraju, da zaključimo da je Grozdana Crepajac, kroz samu sintagmu U Božijoj bašti, ovu zbirku kratkih priča prekrila patinom kako savremenog tako i svevremenog rešavanja dramskih zapleta među ljudima, sa uvek istom željom da nas poduči i pomogne nam da čitujući razrešimo i vlastite moralne dileme i da se nađemo kao čovek među ljudima, a u Božinoj bašti.
Preporučujem za štampu i čitanje knjigu priča Grozdane Crepajac U Božijoj bašti kao isečke iz života, malene drame koje nam pomažu da, u surovom svakodnevnom svetu, pronađemo tačke oslonca u sebi i prevladamo stupice zla koje nam se, a da to i ne želimo, stalno nameću.
