Завијају керови по ноћи и дозивају ме,
јер знаду да сам ја у риту близу, помоћ траже,
ал ја не могу ноћу из лога блатнога,
дан ми треба да ми панџе осуши, да крила лепетну,
ал памтим што ми керови кроз ноћ арлаучу са даљине
из Копова на тиској долми, са бечкеречке ћуприје –
разумем ја њин језик псећи и боље можда него од људи,
јер ја људе и нећу да слушам, сувише зборе, мало творе,
а пси су изгубљени међу њиним ногама,
свет им газе паори као од шале, ритају ји, керове,
а не знају да су то моје слуге слепе без поговора.
Сутра ћу, кад ужеже сунце, опет узлетити,
и правду поделити и Елемиру, и Шушању, и Санаду,
тућу им летину за казну, чупаћу баште за освету керећу.
Што то ноћас лају керови иза Врањева, шта?
Знам ја и брез тога, кроз време мени знано је –
за кревети, ни за болесне здраво,
ко за паворе најзад што се намести кад занемогне,
ил кад треба сина правити да привати кућу и мал.
Керови се питаду тужни међу собом шта ће људи
– шта тражу ту у свету керећем насилници и хуље,
Ма како да лаје кер, добар кер, чува лавежом паорију,
стално је паорима под ногама, за цакање им служи.
Керови се склањаду колико могу, ал опет изубијани,
јер на све стране око њи у свету керећем
гмиже од људи: њини опанци, ципеле, чизме и кломпе,
само се ритаду и увек нађу псе јадне за ударац.
Стално прекор, ударци, батине, а кад је брез тога,
ондак је вика и строга претња, и презир и срам.
Само паорска деца крадом помилују куче или керушу
кад јој одвисе сисе до земље после окота,
ал и ондак се нађе отац или мати да им очитаду:
то кер је а не човек, сас кером не треба човечји.
Главна је срдња паорскога света одозгоре
на псећи свет онај под ногама одоздо што се врзе,
што пси то паори у кревету у мраку раду,
пси по дану на громилу, брез зазора и стида, просто,
неће пси као паори, лепо мрак, ноћ, и шапутање,
загрљаји чврсти и пољупци звонки да јечи ноћ,
лепо на кревету, полако, само старци да се не пробуду,
и тако док не сване, док се дремнути не мора,
јер већ у два сата ујутру треба устати – коње намирити.
А оно – божји јарки дан сија сокаком и селом,
а керови, тек, тек, па на громилу. Та, то је кућа, сокак,
та, то је заселак, село, та, ту је стидна девојка и момак –
а керови на громилу без стида! Срамота, брате, за паворе!
Већ батином по псећој гомили. Брез стида, брез срама, кучке!
По љубави батине, по љубави! Батине! Кад срчу љубав.
Неће се иначе никад раскинути, вичу паори, удараду мучке!
Обесни у љубави керови – виче стидан момак, удара убав.
Никад им није доста љубави, ко на пример, паворима, касти!
Те туку бркати павори, туку ћосави, замомчени, бране стид
од мајки и стрина, нина, и нена, тета и снаја, и девојка,
бране дан бели и чист од љубави од овог дањег псећег мрака.
Туку и смеју се, мисле на њине ноћи поноћне како су лепе.
И деца мушка туку керове кад се вуку после љубави.
Изубијани керови после у штали ноћу лижу ране и крв.
Код коња у штали, међу њиним копитама, да се скриједу,
јербо коњи су бољи него људи, мирно једу и не ритаду ји,
иако се боју коњи керова јер увек када коњ успори
газда напујда кера да га потера плашећи га, мед ноге му дође
па кер док ране лиже боји се, ритнуће га коњ, да се освети.
Ноћас је кучка једна из Сечња, коју сам дуго слушо
ди арлауче по месечини, иза сламе ди се склонила
– липсала од самртнички болова које је зарадила
од павора после љубави сас кером из Зеленог сокака.
Страшно је скупа керећа љубав. И сас животом се плаћа.
А батинама, то се само по себи разуме.
Јао, кучко сирота, има ли крај тебе још места у слами,
да долетим да спустим крила ту, да сунем мелем врео,
да ти ја ране извидам псеће; већ је зора, сунце ће,
и ти ћеш устати и залајати, и павору под ноге отићи,
а ја ћу му за казну гумно упалити; кучко, сад ће проћи ноћ!
