Sve
je počelo sa čudnovatim rimskim carom Markom Aurelijem. Njegovo posthumno
objavljeno delo Meditacije (kod nas najčešće prevođeno kao Samome
sebi) bilo je začetak ne samo jednog novog književnog žanra, već i
svojevrsnog pogleda na svet. Otklon od sveta, fokusirani pogled na sopstvenu
nutrinu, i to izražen u kratkom, krajnje jednostavnom, ali poetizovanom obliku,
najbližem aforizmu, postao je uzor brojnim piscima i misliocima. Pomenućemo
samo dvojicu. Meditacije Marka Aurelija bila su omiljena knjiga Ive
Andrića. Pročitaoju je ko zna koliko puta, a upravo nju je poneo u bolničku
sobu iz koje se nije vratio pre tačno pola veka. Na marginama ove knjige Andrić
je napisao poslednje reči u životu. Uticaj cara stoika na Andrićev misaoni
sklop je ogroman.Najbolje o tome svedoči knjiga Znakovi pored puta, tematski,
poetski i žanrovski najsličnija Aurelijevom delu. Još jedan stvaralac koji
mnogo duguje Aureliju je rumunski filozof Emil Sioran. Iako idejno udaljen od
antičkog uzora, i to pre svega po oštrom nihilističkom pogledu na svet, forma
Sioranovih dela najbliža je Meditacijama, a njegov uticaj i sâm Sioran
potvrđuje govoreći da utehu pronalazi u „prozi prihvatanja umornoga cara“.
Iako
se Radovan Vlahović u deluMisli o životu i stvaranju direktno ne oslanja
na čuvenu knjigu Marka Aurelija, suma onoga o čemu on u njoj govori,baš kao i
teme koje pokreće, najbliže su čuvenom caru.
Ukoliko
tematski posmatramo ovu knjigu, ona se može podeliti na nekoliko celina.
Uslovno rečeno, na jednoj strani je autorov pogled na samoga sebe, dobrim delom
i na korene svog stvaralaštva, a s druge strane prisutan je pogled na svet, njegove
vrline i ništa manje mane.
Taj
pogled nije gnevna rezigniranost kao u Sioranovom slučaju, nije ni prihvatanje
datosti i uslovnog poraza kao u Aurelijevom, iako odjeci takvih pogleda na
stvarnost postoje i u Vlahovićevom delu. To je koliko otpor premanepravednom
svetu (kako Vlahović piše: „Stvaralaštvom već decenijama izražavam unutrašnju
pobunu protivu sveta, koji me svojom snobovskom ohološću zapostavlja, guši i
tlači, kao nezaštićenog svedoka mahnite ispraznosti, kojom se već čitav vek
gradeći i rušeći ideologije krvi i tla tako prkosno i bezobrazno razmeće.“),
ništa manje i otpor prilagođavanju koje upravo taj svet traži: „Nisam uvek
spreman da slušam šta mi sa strane govore oni koji bi da me oblikuju po svom
ukusu.“
Gotovo
prirodni izraz takvog pogleda na stvarnost sukobljenost je sa političkim
strukturama: „Malo-malo pa me političari i njihove politike vređaju i meni nije
preostalo ništa drugo do da se od njih branim, a to mogu samo radom i
stvaralaštvom.“ Možda je upravo ova rečenica i esencija onoga o čemu u knjizi
Vlahović piše. Nasuprot prljavštini svakodnevice i njenim niskostima stoji
umetnost, sredstvo ne samo za borbu, već i životna esencija autora koja donosi
pobedu. Ili barem pruža priliku za dostojnu borbu.
Naravno,
ovo je samo jedan značenjski i tematski segmentknjige, jer kako sâm Vlahović
piše: „Stvarnost nam nikada nije dovoljna, ona je neophodna, ali nedovoljna…“
Znatno
veći, nekima možda i značajniji deo knjige autorov je odnos prema samoj
umetnosti. Istražujući njene korene (tako je tu i Vlahovićevaeterična muza „sestra“),
on piše o predstavljanju ljubavi u umetnosti, književnosti i njenom mestu u
današnjem svetu,recepciji sopstvenih dela, temama koje ga tangiraju, ali i
temama koje obeležavaju njegov opus. Tu su i avangardisti i klasici, i
ukorenjenost u tradiciju i pokušaj da se ona prevaziđe. Tu je pogled i na selo
i na velegrad. Kao i na Banat, središte autorovog života, ali i gotovo
kompletnog njegovog književnog opusa.
A
tu je i sâm autor. Suočavajući se sa uzusima postojanja, bolešću, otporima
sredine, ponajvišeživotnom komplikovanošću, on pokušava da pronađe njegovu srž:
„Kako nam život sve više odmiče, naša potreba da ga definišemo, kako sebi tako
i drugima, svakim danom je sve moćnija i veća.“
Čitajući
ovu knjigu mi srećemo zapitanog, ponekad umornog, mnogo češće radoznalog čoveka
i pisca, koji želi da u ovoj knjizi ostavi trag o svetu koji ga okružuje.
U
isto vreme, VlahovićeveMeditacije, nazovimo ih tako po uzoru na delo cara
stoika, suočenje su i sa samim sobom:„Postoje trenuci kad se treba zaustaviti,
prikočiti, sećanjem osvežiti pamćenje. Vratiti slike, događaje, promisliti i
proživeti ih još jednom. Ne samo lepe, gde smo se junačili, trijumfovali, dobro
se osećali i sebi dopadali, već i one kad smo iskazivali nedoslednost, strah,
jad i bedu karaktera.“
Vladimir Petrović
