Geometri
Nisam siguran da li mi telefon i dalje ubrzano radi, ali ja ću ipak da snimim priču o tome kako su jedne godine došli geometri u naše selo i bilo ih je nekoliko i date su im dve sobe da spavaju – velika kujna i prednja soba.
Nismo se nešto naročito sa njima zbližavali. Kratko su bili boravili kod nas, jeli su ono što im se mnogo sviđalo, to je meso od vratne krmenadle koje je pekla moja majka i gibančice koje je pekla moja baba. Ja nikada nisam pitao koliko su oni plaćali i kako je to išlo, ali verovatno je to možda čak i zadruga plaćala, to jest poljoprivredno dobro, taj njihov boravak kod nas. Selo nije imalo smeštaja, čak su i pevačice i muzika što dođe da svira u glavnu kafanu stanovali privatno po kućama. Postojale su kuće u kojima su spavale pevačice. Znači, jedna od tih kuća je kuća Gladilova i ona se nalazi u sadašnjoj ulici Vase Stajića i tu su dolazile pevačice, a kod njih u komšiluku je živeo Marko Tupša. On je bio fudbaler i ekonomista kontista u trgovinskom preduzeću „Zadrugar“ u Novom Miloševu.
Inače, Marko Tupša je važio za jednog od najvećih bećara kad su u pitanju pevačice. Pričalo se da je Marko Tupša sa svakom od pevačica bio i da se švalerao. Naravno, to je ta neka njegova, tako da kažem, ta je legenda širila se sve do osamdesetih godina. Inače, moji nisu primali pevačice na konak i na spavanje, samo te neke inženjere i zadružne ljude i to nije dugo trajalo, do trenutka dok nije Vlasta jednom prilikom malo više popio sa Lukicom i dok se nije moja majka pobunila i onda je otac prestao da ih prima... Ali ovi inženjeri što su bili, geometri, jedan od njih se bavio umetničkom fotografijom i imao je ćerku koja je bila mojih godina, ja sam tad već imao četiri godine i onda... Ovaj drugi ga je fotografisao sa teletom, jer kaže, njegova ćerka nije videla tele... Meni je bilo čudno kako to da ne vidi tele, pa Bože, mi tele imamo, s teletom se sigram svaki dan. No, tako je bilo...
Inače, vezano za pevačice, kad nisu mogle da budu kod Gladilovi`, onda ih je primala Slavna Gorušicina. Slavna je imala tri ćerke i imala je muža Mirka, ali je imala isto tako i velike i troškove i onda ih je primala, jer to joj je bio prihod. Naravno, Marko Tupša je važio godinama za velikog švalera i on je sedao obično za sto sa muzikom, a i viđalo se da se poznaje i da vodi razgovore sa pevačicama.
Doduše, malo se i on... Sam se identifikovao sa tom legendom velikog šarmera, zavodnika, pa je onda povremeno kao nešto prolazio, pa je šaptao nešto njima, a mi smo sve njegove pokrete i razgovore izdaleka pratili kao klinci, tada, sa petnaestak godina kao velike zavodničke dogovore, a u stvari to su bili samo obični razgovori, jer smo docnije shvatili da se Marko pred kraj života, kad je otišao u penziju, oženio i umro je ostavivši toj supruzi sa kojom je bio poslednjih dana, ostavivši kuću i to malo imovine. Ta svoja odela sa kravatama, a ujedno i sa maramicama koje su bile u džepu od sakoa.
Dakle, Marko Tupša je deo tog legendarnog miljea koji se prostirao kroz selo od šezdesetih do osamdesetih godina. Inače, njegovo druženje je bilo tada sa direktorima i sa najuticajnijim ljudima iz dve opštine. Kako iz opštine Novi Bečej, tako iz opštine Kikinda, a isto tako iz Mesne zajednice Novo Miloševo, koja je tada imala vrlo ozbiljnu tendenciju da postane agro – gradić.
Moja porodica nije, nakon tih poslednjih kostoša, nije imala više, nije primala... Kostoše, a evo, ja sad svedočim da je to davno prošlo vreme – pluskvamperfekat.
