Gračanice,
srpske duše drevno lice ,
u burama uzdanice,
kroz vekove zaštitnice,
Gračanice ...
Tebi stigoh
u starosti.
To čekanje,
majko, prosti.
Zašto čekah
da s visine
opet krenu
gavran-psine,
da, nad tobom
kružeć' klete,
na kupole tvoje lepe
crnih srca mržnju sunu
sa sve rukom Damjanovom
još u kljunu.
A ti, bela,
ponosita ,
u kapljici
vode svete,
u trunčici mošti svetih,
u plamenu u kandilu
mirna čuvaš
Božju silu.
Tebi stigoh
u starosti.
To čekanje,
majko, prosti.
Sad mi suze broje tudji
dok ih nižem
kao brojanicu,
sve molitvu uz molitvu
Zahvalnicu
što ti stigoh,
ma i stara,
ne mareći
mrki pogled
što me prati
do oltara.
Šta me spreči
te ne stigoh
dok je telo
bilo snaga,
dok te nisu svojatali grabežljivi i lažljivi
otimači tudjih blaga?
Šta tad čekah?
Što ne dodjoh tebi,
blagoj u pohode?
Što ne umih lice mlado blagoslovom izvor vode?
Što ne takoh rub odore Simonide oslepljene
dok sam mogla,
bez provere
i vodiča tudje vere
ikone ti celivati ?
Zašto žedjah
sav vek svoj,
mati !
No ti dodjoh
u starosti.
To čekanje ,
majko, prosti.
Vekovi su protutnjali,
ne jednom te nadletali
gavranovi i dvoglave orlušine,
ne jednom te skrnavili ,
oči čarne iskapali
noži slepe mrznje njine.
Ti si sjala
i čekala,
sve u miru , jer si znala:
svako zlo
svoj konac nosi
a dobro je večnost sama
Božijom rečju što
odzvanja .
Tebi stigoh u starosti.
To čekanje , majko, prosti.
Ti si sjala
i čekala,
sve u miru,
jer si znala
da si svetlost moga bića,
priziv vere pradedovske , koja traje, kroz vremena,
k'o varnica
u pepelu zapretana ...
Koja će me , jednog dana,
kao zveza
tri mudraca,
dovesti do
tvoga dlana,
Gračnice,
prakolevko i majčice,
pre no što
nit žića moga
bude do kraja
odmotana.
Marija Miljković
(pesma u dahu ispevana nakon hodočašća kosovskim svetinjama, jula 2026.godine)
