Sretali smo se na različitim mestima u svakavim situacijama, a najčešće u šetnji Dunavskim parkom u ranim večernjim satima početkom osamdesetih.Ja sam za sebe tada mislio da sam najusamljeniji mladić na svetu.Čitao sam Vajningera i svakodnevno razmišljao o samoubistvu i smrti.Ona je bila balerina.Sreli smo se prvi put pored jezerceta kad smo svako za sebe kružili parkom.Ponekad samo se krišom kradoumice pogledkivali, a činili smo to nevešto kako to već čine usamljeni ljudi.U prolazu pogledi su nam se sretali, bili su duboki, pomalo hipnotički, a činilo se da ne želimo ostaviti utisak jedno na drugo.I nismo jedno o drugom znali puno, to i nije bilo važno, jedva da smo izmenuli nekoliko reči u prolazu,i to nam se činilo izlišnim.Veličinu trenutka činili su pogledi pravo u oči u prolazu. Išli smo u krug različitim pravcima i kad je kišica sipila i po snegu i kad je vetruština duvala svakodnevno u isto vreme i u jednoj tački smo se sretali.Gledali smo se prvo u oči, dubokim prodornim pogledom večnih upitanika nad pravim razlogom i smislom življenja.Bili smo zagonetke koje su se odgonetale u pogledu onog drugog.Reči su bile suvišne.
