Evo popodne je i pokušaću malo da razgovaram sa mojim beleškama.
Jedna prijateljica mi je rekla da bi bilo mnogo dobro da počnem da pišem za decu... I zaista do dolaska Lavića našeg na svet nisam se usuđivao da pišem za decu, niti sam mozak projektovao tako da razmišljam u tom smeru. Očigledno je da ću sad, sa dolaskom unuka, biti u prilici da se i ja okrenem na tu stranu. Da li će mi se probuditi ta pesma u srcu, dečja pesma, vesela pesmica, veselica ili je možda u mome srcu tuga toliko velika da je teško da se podigne, ne znam... Ali pesmica veselica bi mi odgovarala. Pesmica što će uveseljavati, pesmica radosnica, što će uveseljavati decu.
A moram prvo pisati za mog unuka. Mom Lavu. Mogu li ja to? Trebam se navići prvo i treba da mu ime, što bi rekli naši stari narodni pevači, da mu ime ide u pesmu. Može li mu ime ići u pesmu? Može li mu ime ići u pesmu...? Ili se trebam okrenuti i ostaloj deci? Pored našeg Lava imamo tu i Alekseja Veljkovog, imamo i Milu, imamo i Milicu, a imamo i Marinu, imamo i Dimitrija, imamo kad su deca u pitanju i Lazara, imamo i Atlasa, imamo i Drinu... Da... Trebam uvezati sve te priče. Trebam pokupiti imena sve naše dece na jedno mesto i videti da u svemu tome napravim jednu priču.
Kako povezati sve to? Možda bi to mogla da bude knjiga koja će imati sve aktuelne junake koji su potomci po starini iz ove kuće. Nadam se da će biti šanse. Imam želju da zaista pišem poeziju za decu, ali nikako da pronađem u sebi tu energiju. Videćemo sad koliko će me događaji dobiti i koliko ću im se ja dati i šta je to što će mi prijati.
Pesmice veselice. Pričice raspričavalice. Čitava ta leksika vezana za decu nije prisutna u mojoj duši i u mojoj svesti. Nikako da se probudi. Šteta, ali ja verujem da će se i to otvoriti. Probudiće se ta kaverna!
