Ne talasaj, Radovane, kažem sebi. Nikako ne smeš talasati, ma koliko tvoje srce ponekad zaigra i želi da se ustalasa, da zavibrira i da iskoči pred tvoje prijatelje. Budi smiren. Veruj u Gospodnju promisao da život je moguć i u staklenom zvonu u kom se sad nalaziš. Tvoje narušeno zdravlje, Radovane Vlahoviću, ne trpi velike turbulencije. Tako da, opusti se. Opusti se i diktiraj. Vraćaj se u prošlost i filtriraj događaje, sublimiraj da ono što ostane, da bude vredno ostajanja.
Inače, malopre me je zvao Sava Crnjanin. Sprema se da ide kod tetke. Govorio je o mojim knjigama i ona ima želju da ih pročita. Ja sam mu rekao da ću mu pokloniti te knjige i da nikakav problem nije, evo stojim tu na raspolaganju da samo jednostavno kaže kad. On je mislio da ide za Beograd kod nje i da idem ja sa njim i sa Ibrahimom, međutim, ja sam mu rekao da nažalost ja ne mogu ići, da ću dati knjige i da pozdravljam Katarinu i da sve pozdravljam, međutim ne mogu ići i rekao sam mu da nije nikakav problem da oni to ponesu i da ću dati.
Sava, inače, sakuplja šljive i sprema ih za rakiju i peče rakiju koju prodaje. Ne znam šta da kažem... I ne znam kako da mu pomognem... A on kaže da mu to i nije tako loše. Šta reći? Kaže, sa Šokolovačkim su rod, jer njegova majka, a i Katarina je od Šokolovačkih, to jest, njegova baba. Čudne su to stvari sve, ali verujem da će biti dobro i raduje me sve to i raduje me da je Katarina zainteresovana za moje knjige, a i ja imam o njoj visoko, lično poštovanje.
