O ljudima je ponekad teško govoriti javno. I hteli bi, ali ne da nam se. Njihovo delanje i postupci su nam često u glavi i ne sviđaju nam se, i rekli bi im to, ali nam je nekako mučno da ulazimo u duge i beskorisne rasprave i da džaba mlatimo jezikom.Onda se okrećemo pa pričamo i propovedamo pticama kao sveti Franja Asiški a one veselo lete i cvrkuću i gnezde se i hrane mlade i vole, vole se.
Ponekad ćutimo i pretvorimo se kamen prepun krvi, mesa i emocija što htele bi da prospu po trotoaru.
