Nemoć niko ne voli! Ni mladi, ni stari. To sam primetio danas iz razgovora sa mojoj tetkom koja ima osamdeset i devet godina.
Naravno, ta nemoć da se kreće čovek je strašna i sama ta svest da ne možeš da ideš i da koristiš funkcije svoga tela na način kako si do sada to činio je strašna. Meni se to desilo još pre više godina. Prvi put kad sam bio operisan 2013., a potom u poslednjih godina od 2020., pa na ovamo, a pojačalo se kad sam bio u Korona bolnici u Novom Sadu na Mišeluku, gde sam otkrio svu nemoć. Kad ne smeš da ustaješ, kad si u pelenama, kad imaš kateter i kad te drugi služe, a potom sam isto to otkrio sad. Pre izvesnog vremena... Ti neki strahovi koje imamo od nemoći su ogromni.
Moja rođaka je još uvek kod kuće i ona nije izlazila iz kuće i nije još uvek toliko strašno da treba da ide u bolnicu i da treba drugi da je toliko služe.
Dakle, nemoć priziva vreme kad je postojala moć i kad smo sa lakoćom opsluživali naše telo.
