Ponedeljak je, devet izjutra. Juče je bilo kišovito i oblačno. Evo, od jutros kroz firange vidim sunce. Na telefonu piše da je napolju devet stepeni. Verovatno je tako. Možda nešto malo više, malo niže, ali uglavnom...
Noćas sam slabo spavao. Maska koju koristim je bila deo moje uobičajene, večernje terapije. Činilo mi se da je sve u redu, mada sam osećao snažniji kiseonik, a i bio je. Umesto na jedinicu, gas mi je bio uključen na dvojku. Sve je, kako lekari kažu, više od onog koliko mi je potrebno. Međutim, ja sam na preskoke bio nekoliko sati na toj pojačanoj snazi kiseonika. Slabije sam spavao.
U glavi mi se vrte pripreme za Teodora i razmišljanja oko toga šta bi trebalo uraditi i kako bi trebalo uraditi. Senka se ne uključuje puno i svakako da mi fali, ali nema mi druge. Uradiću ovu manifestaciju bez nje, pa sad ako u nekim stvarima bude da i nije na originalan način kako smo to radili ranije, proguraćemo i obaviti. I onako kroz sve ove godine uvek se pokidam oko Teodora, a u stvari malo ko to primeti i mala je hvala oko svega toga.
Ljudi dođu, odgledaju program, nagrađeni prihvate nagrade, zahvale se, a onda dođe koktel, ja poručim ćevape koji se pojedu. Svi vole ćevape, taj drugi deo... Svi vole koktel i publika, a nagrađene često vodim da li u Beluvilu u Kikindu, da li u Tisku kuću u Novi Bečej, ali uglavnom negde se završi u nekoj od kafana lokalnih i tu se uvek dešavaju i različite priče i različiti događaji i tako...
Šta reći? Pripreme Teodora po dvadeset i sedmi put. Nema druge, do da se potrudim da uradim to kako treba i kako valja. Ono kad se setim prethodnih Teodora, uvek je bilo nekih, tako da kažem, trzavica i uvek je bilo toga da se mora sačekati, strpiti i da su strepnje velike, a onda opet na kraju sve bude dobro. Verujem da će tako biti i ove godine.
