Subota je, vikend... Tek juče su mi javili da je stigao uput za Kamenicu u Novi Bečej. Dakle, iduće nedelje ga preuzimam i onda zakazujem Kamenicu.
Ove paklene vrućine proživljavam vrlo strpljivo u kući i pod klimom. Ne talasam... Ništa veliko. Ni u književnom pogledu, niti u ovom opštem, društvenom pogledu da nešto idem da se družim ili da mi neko veliko nešto dolazi, osim ona klasična situacija.
Dakle, što se tiče literature tu sam treći roman ovaj priveo kraju. Senka je to, i pored Lava Aleksandra, sad poslednjih dana nešto pregledala i pravila tu neku super – reviziju. Inače, šta reći? Do sada nisam pisao za decu, o deci i nemam tu neku stranu mozga koja je okrenuta na dečje stvaralaštvo, a osećam da bi to trebalo i nadam se da ću uspeti u sledećim vremenima da tu stranu mozga pokrenem zarad unuka koji, između ostalog, me vuče gore!
Nemam nekih velikih novosti osim da je umro Milinko Sarak. Milinko Arsenov. On je zaista bio u poslednje vreme vrlo aktivan u našoj dijaspori, ja sam mu često pomagao, davao sam mu knjige da nosi našoj deci, srpskoj deci u Mađarskoj, u Rumuniji, pa eto... Kaže, imao je nekih sa plućima problema, a i forsirao se u poslednje vreme, kao da je hteo sve da postigne. Kao da je hteo da se iskupi za neko vreme, za nešto. Čuo sam se na tu temu sa Belićem. Belić se održava kol`ko je to moguće, tako da evo... Tu smo...
Ljudi nestaju. Naša generacija nestaje, a mi evo, Boga moleći i lekare slušajući, pokušavamo da održimo naš život i da opstanemo i da ga produžimo koliko nam to još Gospod da snage i volje da se u vremenima sledećim održavamo kao ljudi među ljudima.
