Svojevremeno sam pisao na blogu i objavljivao uglavnom priče, pesme, eseje ili pak aforizme, a onda sam tokom godina počeo blog da koristim i kao lično skladište, pošto već sam po sebi ima dovoljno pregrada kako bih mogao da, već od samog početka, razvrstam i da određene sadržaje i određene informacije koje želim da zabeležim ili pak određena književna ostvarenja filozofska, egzistencijalna ili pak religiozna, da ih na neki način zabeležim, zapišem i zapamtim.
Dakle, što se tiče mog bloga, on je postao u poslednje vreme skladište, ali u ogromnoj meri mojih tekstova, dosta toga sam na njemu počeo da radim drugačije od onog kako je to bilo i što se bloga tiče moram da kažem da ga koristim intenzivno i da ima do sada negde oko blizu devet hiljada kojekakvih tekstova što uopšte nije malo.
Koji su objavljeni... I negde oko sedamsto neobjavljenih. Dakle, jako mi je važno da sam na blogu uspeo neke stvari.
Inače, zvao sam malopre Simona, čuo sam se sa njim, on kao nešto kuca, kaže, kuckam nešto, a on u stvari kuca nešto na kompjuteru. Nešto radi... Tako da, pozvao sam ga da dođe ako želi da bude na Danima Teodora Pavlovića, međutim on je nekako, malo ironično u tom smislu da su neki važni, neki nisu važni i tako dalje, ali on je malo čudan.
Rekao je da će proveriti da li ide vozilo, pa će doći, tako da šta da kažem? Ništa, evo tu smo, pa ćemo videti dalje šta i kako. A još nešto mi je palo na pamet, hvalim Bogu na novom danu i imam novu ideju koja kaže autosugestiju – biće bolje! Svaki dan sam bolje, sve bolje i bolje. Svaki dan sam sve bolje i bolje!
