Napolju je sunčano, prošlo je devet. Čudan neki osećaj kroz mene protiče. Rasponi mojih promišljanja i misaonih putovanja su gotovo sedamdeset godina. Na tren se vraćam na pomisao šta se dešavalo dok sam bio u majčinoj utrobi. Na koji način je porodica i okruženje bilo spremno i koliko su bili spremni da dočekaju novu bebu. Ono što znam o mojoj majci dok me je nosila to je da joj je preporučeno da rodi dete kako bi se regenerisala, kako bi regenerisala krv svoju, a s druge strane moja baka je želela još jedno unuče od sina Drage, jer prethodnih godina se druga snajka Danica porodila i rodila je ćerku i rodila je sina. Moja baba je volela žensku decu i želela je da ima žensko unuče. Isto tako, moja majka je želela da ima ćerku.
Tu su njihovi unutrašnji osećaji. Otac nije želeo više dece, smatrao je da nema potrebe da se kapital deli i onako posle konfiskacije je bilo teško da se porodica malo podigne i da dođe u situaciju da zaima, ne da uzaima, već da zaima – da ima. Da može da se prehrani, da može da funkcioniše, da živi. Da može da bude u redu sa drugim porodicama. Deda je želeo dete, ali u svakom slučaju je želeo muško i želeo je naravno da to muško dete, pošto mu mlađi sin već nije dao ime njegovo, a ovom starijem unuku Vlasti nisu dali ime, jer je kao baba pogrešila, nije želela Radu, tako da i kuma je pogrešila, ona je htela kumovo ime Vladimir, ali onda je ispao Vlastimir, tako da ta greška je učinila da moj brat ostane Vlastimir. Spoj dve reči Vlast i Mir.
Onda, kad sam se ja rodio, onda sam već u samom startu dobio dedino ime – Radovan od Rada ivan. Ta reč Radovan u osnovi ima Rad, ali ima i Radost i tu su neke karakteristike koje su se dešavale, ali dešavale su se izvan nekih mojih spoznaja tih nekih prvih spoznaja. Da li je i kako je moja majka, u odnosu na druge šire članove familije, mogla da prođe to je bilo pitanje. Podršku je imala od sestre Ljubice koja se prethodne godine porodila. Imala je ćerku Danicu koja je `57. godište, a podršku je verovatno imala i od svoje majke, jer njoj nikad nije bilo dece dosta, ona je smtrala da dece treba imati i da grana familije treba da se širi.
E sad, posle evo toliko godina života vidim da je Zorka bila u pravu i da sve druge vrednosti su manje vrednosti od dece koja se rađaju i koju čovek svojim aktivnim bračnim životom donese na svet. Nisam nikada razmišljao na tu temu i nikad nisam bio spreman da priznam da treba imati mnogo dece, jer pored tog što sam bio svestan toga da deca znače produžetak života, isto tako sam i svestan da ovo novo vreme koje sad gledamo čini da mnogo ljudi strada, da mnogo dece strada. Ovo novo vreme kad su ratovi na svim kontinentima, kad je vreme kad je moral utihnuo, kad neki zakoni i neke vrednosti koje su bile aktuelne u jednom periodu sada više ne važe. Dakle, da li je moja majka mogla razmišljati u tom periodu kad je nosila mene u utrobi o vremenu koje će doći? O vremenu i o budućnosti koja će mene čekati? Naravno da nije. Ona je svet gledala svojim očima i stvari je videla onako pojednostavljeno, pomalo idilično... Onako hrišćanski, salašarski... Ona je to videla da, dok ima dece, biće i nje. Pretpostavljam da je tako. Ni sa čim nije mogla da kompenzira tu svoju ličnost. Nije se bavila stvaralaštvom, nije radila nešto što bi bilo uzvišenije i vrednije od nje same. Ono što je ona mogla da da to je ta prosta reprodukcija i to je bio moj brat. To sam bio ja. Koji sam, evo se drznuo da krenem na put stvaralaštva i drznuo sam se da ištem sebe iz večnosti stvarajući književno i umetničko delo.
Naravno, u svemu tom je i Gospodnja volja da budem onaj koji će pretvoriti svoja razmišljanja i svoj život u jedno veliko prozno umetničko delo. U jednu priču bez kraja. Priču koja će davati ljudima dok je čitaju snagu, da mogu da nastave dalje, da mogu da žive dalje i da mogu da veruju da to što su živi i što postoje ima svoj veliki, važni, značajni smisao.
