Upravo sam se setio trenutka kada smo spremali Kafe galeriju u Omladinskoj ulici. Onda smo na platnu koje je bilo veliko otprilike deset i više kvadrata, veličine deset i više kvadrata, pošto je bilo iz nekoliko traka sastavljeno i spojeno, prošiveno, na svakoj od njih smo uradili u različitim bojama trougle. Konstruktivističke.
Bila je to jedna novozenitistička, pamučna, plafonjera i kada se upali svetlo, onda su te boje koje su bile različite i koje su bile sve u trouglima i kojih je bilo puno, na jedan čudan način, kao mozaik, kao razbijeno, to jest više razbijenih ogledala odozgo, sa plafona, gledalo na ljude koji su sedeli unutra.
Čudno je to bilo vreme. Tada je bila i ona čuvena izložba koju smo preneli iz vojvođanske galerije i gde su bili i Boban Kojić i Drakula pokojni i Stepa i Zlaja i Biba. Dakle, sada otkrivam da je to bila prava novozenitistička i originalna priča. Mislim na tom platnu i da je to bilo veoma neobično. Žao mi je što ga nisam fotkao, što nisam slikao. Žao mi je što mi sada nije Dušica Rajić, koja je to praktično odradila, živa da mogu da joj zahvalim. Da mogu da joj kažem nekoliko lepih reči. Da je uvažim.
Inače, Dušica je bila vrsni stručnjak i majstor za tekstil. Zaista izuzetna! Bili smo prijatelji sa njom i onda kada se njen suprug Uroš razboleo i kada je imao psihički problem, jer je ostao bez noge, mi smo, to jest ja sam molio oca Dragana da odemo do Duške i do Uroša i da mu otac Dragan čita molitvu za zdravlje i za ozdravljenje. Otac Dragan je to uradio onako zdušno; s ljubavlju. Prijateljski. Blagonaklono, sa puno vere i sa puno energije i emocije.
Uroš je poverovao u moć molitve. Poverovao je u iscelenje koje mu je prizivao otac Dragan i izašao je iz depresije i posle toga je lagano išao do grada da kupi novine, da se eventualno druži sa penzionerima, sa svojim drugarima i nekako se vratio. Vratio se u neko stanje normalno, ali uspeo je da prevaziđe krizu.
Onda sam se setio da smo išli na proslavu pedeset godina tekstila beogradskog i setio sam se referata tog direktora njihovog koji je govorio sledeće, bila je to godina `94. na `95., setio sam se referata koji je direktor iznosio pred goste i zaposlene, da su dizali skupe kredite i kupovali robu i da su se ti krediti topili, a da je njima roba ostajala, jer su bili u prilici da je nivelišu.
Te večeri kada smo krenuli, akumulator nam se ispraznio, Minja je vozio i bili smo u problemu, trebalo je da upali auto, gurali smo, ali nismo imali dovoljno snage da ga upalimo. Falilo je još... Gurali smo i ja i Dušica i Sava, Minja je sedeo u autu i onda sam ja video da ide sa stane neki čovek i neka žena. Nisam tačno znao ko je,`ajde, reko`, pomagaj da upalimo! `Ajde poguraj! `Ajde poguraj! Ja sam viknuo njemu. On čovek prihvati i dođe da pogura i ta gospođa je prišla, ali ona nije trebala. Dovoljno je bilo da je on zajedno sa nama pogurao tu i taj klik koji je trebao još da se napravi smo imali i auto je upalio.
Usput zahvaljujući, ja sam se zahvalio čoveku i onda sam tek video da je to Siniša Stošić, čuveni i popularni pevač iz Vranja narodnih pesama, a i Dušica je to primetila, kaže, Radovane, kako ste mogli? Pa, reko`, nisam znao da je on... Posle toga mi je bilo neprijatno, ali smo mi već dobrano krenuli prema Miloševu. Prošla je bila ponoć i tako...
Tako da, sećanje na Dušku i sećanje na neke zajedničke doživljaje, na njene rečenice Savi kada je Sava pravio izveštaje, kaže, Savo, nemoj mi praviti ponderisane izveštaje, nemoj ih ulepšavati. Savo, napravi realne izveštaje. A Sava je onda zaplitao jezikom i tražio načina kako da to uradi.
Otom – potom... Danas je ponedeljak. 2026. godina je i mnogo tog se promenilo. Voleo bih da je Dušica tu da mogu da joj se zahvalim za pažnju i za njeno umeće i za to što smo bili prijatelji.
