О Боси
Мати јој је била Румунка и живела је у
Радојеву. Ту је издродила више деца, а међу
њима и Босу која је имала на једној руци шест
прстију. Деце млого, сиротиња велика, а Боса,
чим је мало стасала, уда се, тек да оде и склони
се од браћа и сестара и кућне сиротиње. И
жи вила је неколко година онако невенчана и
изродила ћерку Миру. А онда се муж пропијо
и она га мане и сас малим дететом побегне
за Бујдоша, пицана, лепара и черпићара. На
крају села, а одма’ поред јамура, имао је кућу
која се звала бугарица, а мало даље од ње
била је черпићана. Кућа је била од набоја и
прекривена трском, имала је две собе, кујну и
шпаjз. Од покућства један астал, три хоклице,
ста ри долов, мало суда, земљани шпорет који
се ложио и лети и зими и две напуњене пе
рине сас љуштикама, на даске постављене, ди
се спавало. Кућа је имала само једна врата,
и то она улазна, два прозора и једну бушу на
шпајзу. Лети кад је кувала унутра у кујни, Бо
са је мећала покровац на врата да јој нејде то
плота у собе.
Бујдош је био добар мајстор за прављење
чер пића, а и земља у јамурама је била одлична
за његово прављење. Његов черпић је био нај
квалитетнији у селу, добро се продавао и ни
је могао да направи колко се тражило. Кад
кре не сезона, није се могло надојмити робе.
При чала је Стојанка Ширајева, која је такође
производила черпић, то јест циглу од земље,
али на Унчићу, на другом крају села:
– Бујдош је добар сас властима у село, па
је добио место да држи јаму тамо ди је близу
и ди га сви виду, зато и долазиду код њега.
На те опаске он је одговаро да место ко
ш та и да ништа није забадава. И коштало је,
а и за оно време Бујдош је имао и посебан
маркетинг. Повремено је, шта ја то кажем
повремено, готово свако вече је излазио у ка
фану и није вол’о да пуши завијаче, већ ку
повне цигаре, и то не макар какве, већ оне сас
девојком на слику, а звале су се Морава без
фил тера.
Али, да се вратимо на Босу. Кад се удала
и кад је видела да сас јаме може да направи
заједно сас својим мужом динар, она не
само да је заволела Бујдоша, већ му је тако
здраво веровала да је мог’о да врше трње
на њу, ништа му не би казала. Био је добар
при поведач, ум’о је да слади док приповеда
и мор’о је сваку ноћ, макар каде да дође, да
легне сас Босом и да обави пос’о. Није гледо
да л’ дете спава ил’ не спава. Говорио је:
Нек дете гледи, нек слуша и нек учи,
тре баће јој у животу.
***
Кад жена заволе, кад осети сигурност, кад
оно, што се каже, улежи на једно место, тешко
ју је окренути на другу страну. После свега
што је проживела, бугарица је за Босу била
као палата. Стално ју је сређивала, лепила
са свих страна, кречила, помазивала собе, а
богами и садила воћке и багрење са северне
стране да јој прави лада и да ветруштине не
дижу трску кад крене кошава, направила је
и башћицу сас цвећем, а и прикопала је и
на правила башћу горе више куће ди је била
ораћа земља. Ископала је трап од метар и не
што више у земљу да тамо може да оставља
рану и кад је врућина и кад је зима. У башћу
је сијала кромпира, лука, шаргарепе, зелени
и пасуља, и све оно поврће које је могло да
сто ји, да у зиму не мора да иде на газдачка
врата да се задужива, а лето кад дође и кад
има највише посла да мора да иде и да враћа.
О срећи није размишљала пуно и веро
вала је да је највећа срећа кад имаш ди да
будеш, кад имаш шта да јеш, и то сваки дан,
и да је твоје дете поред тебе. Бујдош је ма
ло боравио кући. Погађ’о је пос’о по селу и
код газда. Био је и остао један од најбољих ле
пара у нашем селу. Умео је да замеси леп и да
га у слојевима наноси на зидове тако танко
и префињено да су се газде отимале за ње
га. А често су га звали и да, кад се бацао та
ван, прави кобасице од сламе и блата које су
служиле за таванску изолацију. У том пери
оду ретко ко је кућу, и кад је правио нову,
малтерисао белим малтером, то је било ску
по, а пара се није имало. Куће су зидане тако
да су забaти били од печене цигле и они су
се малтерисали белим малтером, пре градни
зидови су прављени од черпића, а они са
стране, то јест бочни, филовани су са два ре
да черпића и са по једним од печене цигле.
Ћо шкови су обично прављени од цигље, по
што је она била и чвршћа и стабилнија, да се
зидови не би разишли.
Бујдош је по читаве куће погађао да ле
пи изнутра, а богами и споља. Материјал за
лепљење су газде спремале о себи, дакле до
носили својим колима сас унке жуту земљу и
спремали су своју плеву и бураде сас водом.
Плаћао се једино мајстор, лепар, ту Бујдошу
надалеко није било равног. А он је погађ’о
сас газдама да га рану и да му дају по њиној
вољи мало вина, ракије или пак пива које је
било веома ретко и скупо у то време. Зарада
је била добра и кад је приводио посао крају,
Бујдош се пресвлачио из рита у благдашње
одело, прао се на бунару и одлазио прво у ду
ћан и ту је куповао себи цигаре, и за кућу је
носио кобасице које су се звале Дебрецине.
Бо са је свако јутро лебац, кад су имали нова
ца, доносила од пекара, а дању је кувала оног
че га је било у кући. Сваке јесени су ишли,
да би обезбедили огрев за зиму, да купу ча
пурје код газда сас њива и то су ложили прико
зиме. У нашем атару дрва и није било млого,
а да се купује било је скупо. Ложило се оно
до чега је могло да се дође, газде, они који
су имали своје коње и кола, после скидања
кукуруза и спремања земље за жито или де
телину, волеле су да покупиду чапурје како
би се земља лакше радила и како би се, кад
дође време кошења, жито лакше косило, јер
ча пурје обично не иструли за годину дана, па
се онда заглављива у машину косачицу. Боса
је чапурје купила наполе. Пола је било њено,
а другу половину је носио газда кући. И кад
није имала куд сас дететом, и њу је водила
на чапурје. Сваке јесени је пред њеном буга
рицом била велика камара сас чапурјем, а
кад залади, пролазници су могли да виде како
се дим весело виори из Босиног оџака.
***
Тог јутра кад се пробудила, сунце је из
правца Галади кроз прозорчић већ улазило и
ку пало целу собу и све јој се чинило готово
не стварним. Постељина, астал, долов, зидани
шпорет сас гаравим шепрама на њему, а и рав,
по ред огледала на зиду и иконе Свете Петке
јој се чинио господствен к’о са слика што их је
виђала на пулту трафике код Бојанове Маре
сас којом је често диванила кад је куповала
цигаре на комад. Бујдош је купово на кутију, а
она је себи куповала на комад, и то Зету, тако
се звала та мало јефтинија цигара. А кад није
било новаца, богами је и завијала у новину. А
једампут је добила и књигу из које су се тако
лепо кидали листови, били су танки и свилени
и сас њма се тако добро завијало, а и добро је
гор’о. Од кад је имала башћу, сваке године је
садила и по који струк дувана да кад дође зи
ма не завија свилу и гушчије говно, већ да има
прави дуван. Неки су, као што је Бангаја Ци
ган, купили пикавце по селу и завијали, али
њој се то увек гадило. Бангаја је им’о штап на
ком је на крају био забоден клин и кад је иш’о
сокаком, набад’о би пикавац, дизао га да се
не сагиње и мећо га у једну чарапу. А онда,
кад је одлазио кући, скид’о је папир, требио
ду ван од папира и још мало сушио, мало тр
љо, завијо и пушио. А она је за себе волела
у шали да каже да воле да пуши к’о Бангаја
Ци ган. И није она ни тела да се пропуши, већ
једне вечери, кад је Бујдош дош’о из кафане,
дон’о је мало неког црвеног вина, а били су
сами кући, ћерку је била послала у Радојево
у госте код матере, мало су се надерали, он је
на валио на њу:
– ’Ајде и ти запали, пробај.
Па ју је учио да вуче у груди и тако је
кренула. Од та доба, па до крајa живота, није
прикидала, па ни онда кад је била болесна и
кад је кашљала к’о туберан свако јутро. Дуван
који је садила низала је у венац и мећала га је
сас сунчане стране испод стреје на бугарицу.
А кад се добро осуши, паковала га је у јутани
џак и мећала чело главе од кревета, заправо
вешала је џак да виси. То је добро било и лети
и зими, лети због комараца, а зими через мо
љаца.
Е, тог јутра кад се пробудила и кад је ус
тала, све јој се чинило као да је у некој бај
ци. Бујдош није био ту, није ни долазио целу
ноћ, Мира је спавала, погледи на астал, кад
тамо једна цигара и један чик. Није синоћ
попушила целу цигару већ је цвиковала и
оставила за зајтро да има кад устане и кад
се пробуди. Запалила је сас ћибром која је
имала неку лепу и шарену сличицу на пред
њој страни. Дим и сунчеви зраци су се ме
шали, споља су се чули јутарњи славуји, од
правца пруге долазио је јутарњи воз и чуло се
кло парање његових точкова по шинама, нека
свежина је допирала споља. Тог дана ју је че
кало пуно послова: није извадила кромпир,
тре бала је и веш да пере, и воде да донесе сас
бу нара, и нешто да пристави за фруштук и да
сло жи ћерпић што га је јуче направила који
се по ветрићу већ осушио и још којекакви по
слова ју је чекало, а она је уживала у јутру и
просто није могла да се покрене. Имала је у
себи неки чудан осећај, да је ово неко затишје
пред буру, да ова смиреност за памћење само
наговештава да ће се нешто страшно десити
и да ће то страшно изменути заувек њен та
ко спокојан и миран живот у ком је све муке
решила, а поготову кад је у питању оно ос
новно што за живот и за једну кућу треба и
без чега се не може.
Било је тројтајрје Велике Госпојине, а
ка ко је њина кућа близу гробља, неке газде
ко је су на задушнице долазиле на гробље, а
код који је она радила, долазиле су понекад и
доносиле колача и остављале за спокој душе
мртвим. Она никад није ишла на гробље да
че ка да јој неко удели прико гроба, није ни
де тету дала, али кад јој донесу примала је, јер
кажу да је то добро за здравље и за кућански
напредак. А јуче су јој оставили неке свилене
бомбоне за дете и гурабије посуте сас ситним
шећером, пун тањир, нису могли ни да поједу
синоћ. Изишла је исприд куће и сунце јој је из
мамило осмех и натерало је да зачкиљи. Осе
ћало се да је мало заладило и да је неки вет
рић пиркао. Погледала је у правцу јаме, све
је било у реду, лагано се спустила до башћице
ди је стојао плекани лавор и сас лончићом је
зајтила воде из канте, насула у лавор, умила
се и узела чешаљ да рашчешља косу која
јој је била везана у пунђу и прикопчана сас
арнодлом. Није увек имала кад да се сређива,
а и Бујдош није вол’о, али сад га нема читаве
ноћи, дете спава, па је искористила прилику да
се мало посвети себи и да добро рашчешља дугу,
до половине леђа, црну косу.
Са друге стране на летњем путу су прола
зила коњска кола и чуло се њихово клацкање,
људи су ишли на радњу, јер јесен је на помолу и
сви су журили да уграбе од времена и да пораде
на њивама што више и што боље да буду мирни
кад дође зима. Са суседног прошћа се чуло
кукурикање петла голошијана комшинског и
кере која је лајала на њега и просто се кидала
онако љута и бесна сас ланца да га ућутка. А
она је осећала у себи неко посебно и побожно
спокојство какво само у ретким тренуцима уну
трашње хармоније и сагласја жене могу осетити.
Рашчешљавала је косу сас чешљем од волујског
рога, ритуално и смирено, као да милује и
испољава неку наднаравну нежност према себи.
***
И није желео да пије пуно тог дана пред
крај лета, али завршавали су лепљење Пам-
прцове куће и од зајтро је почо да ракија сас
газдиним оцом који је од свега на свету нај
више вол’о да пије ракију која се у то време
звала Три шљиве и то је чинио крадом сваки
дан, сем кад се има разлога за славље, јер та
да је то чинио јавно и нико му није замеро
кад се мало надере, па га после боле глава.
Кре нули су од зајтре да ракију он и Дедика,
ка ко су сви звали Пампрцовог оца, а успут су
се и диванили о свему и свачему. Дедика кад
узме у главу, а здраво је вол’о да приповеда,
људи на његовом рогљу су га звали зимски
при поведач, почињ’о је од Кулина бана, па
све редом. Бујдош је вол’о да слуша, а како
и не би кад му је ово задњи дан и остало је
још само да око пећке приђе са танким и фи
ним лепом и да га Пампрц исплати. А сума
је била позамашна и Пампрц је спремио нов
це, само да мајстор заврши, па да се онда
об рачуну. Дедика је приповед’о, а Бујдош је
лепио, а у себи је мислио шта ће све купити
кад добије новце. Прво и прво требу му нове
чи зме гумене, па онда мора да купи један
јанкелић себи, видио је у текстилни дућан на
распродају, а онда за дете требу ципелице за
зиму, па за Босу треба да узме женске чизме
гумене, да по ладноћи не гази боса блато за
черпић, а тео је да купи и један чабар сас
машћом и још једну полу сланине да је Боса
лагано меће кад кува прибрани пасуљ, што
је он здраво вол’о. И оно што му приостане
од новаца да уплати код пекара леба да га из
влачи после до Божића, а можда и до Светог
Саве, ако се чешће буде кувало насува.
А Дедика је мало по мало све нудио
сас ракијом, а нису пили из чашица, већ из
флаше, па кол’ко ко повуче. Види Бујдош
да Дедика повлачи гробљарски, а он је само
помало напијо јер се чув’о, а рачун’о је да
некако заврши сас послом око ручка, па да
онда и ручак у’вати, а и није баш вол’о ракију,
ишла му је у главу. И не само то, већ кад пије
те макар какве ракије, брзо се надере, а ноге
ома изгуби. А имо је још неки планова сас
нов цима кад добије оно што је зарадио. Вол’о
је да оде у кафану, да у сепаре оде и да поручи
флашу пива и порцију ћевапчића. У сепаре
у нашу кафану нису имали сви приступ, већ
само они што оћеду да вечераду ћевапчића,
ко ји су у том времену у педесетим годинама
би ли веома популарни. А сас новцима је пла
ниро да један део остави да има за кућу, а да
један део метне у свој, како је говорио, попин
џеп, да би имао у вечерњим сатима кад иде у
ка фану да попије по које пиво. Бујдош није
вол’о да чека да га други часту. И никад у ка
фану није излазио кад нема новаца. За њега је
ка фана била нешто као неко свето место где
се држала и чувала част и образ и понос међу
људима.
О свом пореклу је мало прич’о, али знао
је више банатских језика, и румунски, и ма
ђарски, и српски, и швапски, и цигански је
добро разумо. За себе каже да се меш’о к’о
дете сас млогим народом и да је разне је
зике научио. Кад је завршио, све се десило
ка ко је планирао, и руч’о је и попио је пиво,
а Дедика је већ отиш’о у саламуру, кажу на
вуко се добро, па је лег’о да спава. И сви су
се дили застал кад је Пампрц понудио још је
дну флашу пива за мајсторБујдоша. Бујдош
никад сам ништа није тражио код газда, али
кад је био нуђен, прихватао је понуђено. Већ
је видио да је малко шпицован и да му се мал
ко језик почео саплитати. Помислио је да по
пије још једно, па да крене кући да се мало
од мори, а било је већ близу четири сата, чуо
се воз, тај што доноси раднике из Кикинде из
прве смене. И тако је и било, попио је пиво на
брзину, није му баш пријало да га тако искапи,
али осетио је да га пиће вата, и на брзину се
поздравио сас Пампрцом и сас његовом фа
милијом и, помало заносећи се у ходу, крене
ку ћи у своју бугарицу. Пампрц га је сас под
боченим рукама и засуканим рукавима и
мал ко накривљеним шеширом, онако на пола
дванест, све се некако смешкајући задовољно
у себи, још дуго пратио погледом. А Бујдош
је, поднапит и срећан због добре зараде, у се
би некако самоуверен и горд, а са пуним нов
чаником пара, табанао журним кораком да
што пре стигне кући код Босе.
***
То послаподне док се враћ’о кући од
Пам прца, а мор’о је поред центра и кафане да
про ђе, онако омамљен, мало од пића, а мало
од сунца, тетурао се и банао сокаком, а није то
желео, па се упињао да хода право, крутио се
читавим телом и успут је мрмљао себи у бра
ду неку песму на неразумљивом, може се ре
ћи, помешаном језику. Мелодија је личила на
циганску, а речи су биле помешане, и српски,
и мађарски, и румуски, и чак помало и швап
ски, а чуле су се и неке неартикулисане гла
совне шпекулације човека који је за себе гово
рио да се меш’о сас свакаквим народом. То
је била песма коју је увек певао кад је добро
на деран, нешто као његова мантра, као нека
ме лодија и језик који је само он разумео. Ус
пут је климао главом и јављао се, ретким по
врућини, пролазницима.
Код куће Баке Речка се зуставио да мало
одува под оро. А и мука га спопала. Кад, иза
леђа чује глас:
– Еј, ди си, доктор Бујдош? – био је то Ба
ка, видио га је како се бана, па му се јавио.
– ’Оћеш свратити мало?
И он уђе у авлију и седне код њега у ла
довину у конке. А Бака раздрљане и раско
пчане летње кошуље, сас чакширама испод
стомака који је личио на обешену врећу око
вра та, седио је застал и јео лубеница.
– ’Ајде, седи мало да се одмориш.
И Бујдош седе, све једнако крутећи се к’о
по плашен и мрмљао је своју песмицу.
– А ја, дај, дај, па не дај, ево, решио сам
да стровалим лубеницу на ову врућину – каже
Бака који је живео сам са матером, никад се
није женио, а за њега кажу да су га у војсци
некако на крај рата метнули у стрељачки вод
и кад је требало да стрељу неке у то време
народне непријатеље, он није мог’о, па је мало
померио сас памећу. Био је велики гурман и
није се млого разум’о у новце, а радио је по
се лу у надницу кад су били тешки послови:
ву чење сламе, детелине, кад се ђубре вукло
и све оно што је најтеже. Од болести као да
је добио трпију и кад је јео, тешко је могао да
се заустави. Пензију, коју му је држава дала,
примала је његова мати, јер би он новце или
попио, или би га у кафани изварали да све ча
шћава док их не потроши. Онако буцмаст и
сав измазан, бранећи се од облака мува ко
је су налетале на лубеницу, док му је чорба
цурила по маљавим грудима, онако прико за
логаја, просто гушећи се у јелу, тако да ру
кама није могао да се наслужи колико је мо
гао да прогута, онако без жвакања рече:
– Одмори и оточи, докторе, и ја тако дај,
дај, па не дај, и док прстом не могу да доватим,
а онда одем па оточим и све буде како треба,
вратим се, па наставим.
– Жао ми – каже Бујдош – тако сам лепо
руч’о, код Пампрцових су кували пасуља сас
сувим ребрима и шунком, а ја то здраво во
лем.
Још мало су седели, кад крене штуцање
и Бујдош побегне просто из конка да оточи.
А Бака је обрезиво до коре лубеницу и јео.
Мати му није била у село, већ је отишла код
брата, који је био подофицир, у госте негди на
границу. А Бака је, кад маме нема, газдовао
сам и онда је смео да се мало распиштољи, па
и да прими по неког у авлију. Иначе, кад није
им’о новаца, одлазио је, а само кад је надеран,
у кафану. Келнери су му давали оно пиво што
остане по флашама и по чашама да претаче у
једну флашу и да пије. И то су били посебно
лу цкасти Бакини тренуци кад су му се сви у
ка фани смијали и кад су се спрдали са њим. И
све је то трајало до фајронта, док се не појави
Ђока милицајац и не стане код шанка, кобојаги
да види шта има, а уствари, сви су занали да
је фајронт и полако су се разилазили кућама.
Ба ка се плашио униформисаних лица и чим
би угледао полицију он је, макар како био пи
јан, ватао вапер кући.
Кад се Бујдош ослободио вишка пића и
хра не која га је мучила, Бака му извади из
бу нара кабо воде и да му да се мало умије и
да се освежи, али један је био мало и Бујдош,
онако сагнуте главе, показа му да извуче још
један и покаже да му Бака сипа ледену воду
на потиљак и да га целог исполива преко гла
ве, а овај то и учини, све једанко говорећи:
– Биће добро, биће доброоо…
И док се Бујдош брисао сас неким старим
чаршавом, Бака раскрчи астал од кора лубе
нице и седоше поново застал у конке.
– Видим, боље је, боље, боље, видим боље
је – понављао је Бака док су седели, а Бујдош,
помало блед и исцрпљен, само је гледао у бело
и чинило му се да је мало изнемог’о, али није
више било мучнине, већ је осетио страховиту
глад. Није ни помишљао да иде кући, већ је
извадио новчаницу и пружио Баки.
– Иди један час у дућан, купи леба и
кобасица да мало јем и да дођем себи, сатa
рила ме ракија Дедикина, а нешто ме у поти
љак глава бије.
– На врућину ракија нејде, на врућину
ракија нејде – понављао је Бака гласно, брисао
крајем кошуље уста и умацурану трбу, мето
је новце у џеп и трчећим кораком просто од
летео послушно у правцу дућана. А Бујдош је
још мало седео у конку, гледао у бело, а онда
су му се навукли капци и заспао је.
***
Био је богат, био је Умпарато сае Рома,
био је мај баро, мај баренда, сае Рома адно
Ба нато, а то је била велика част за људе код
ко јих је долазио у госте. Возио се на каруцима
која су вукла два пастува, вранци без белеге, а
кочијашио је Милан Кренцли. А он, заваљен
по господски, седи на задњем седишту фија
кера сас Љиљом Шимићком, која је на глави
имала свилени шешир, бели, на цветиће сви
лени шал виорио јој се на ветру како су ко
њи касали. Сунце је сијало, али није било
вру ће. А он, Бујдош, на глави je имао шешир
сас великим ободом од зечије длаке, а на ње
му је било закачено мало фазанчије перо и
обод му је био мало накривљен на доле. На
се би је имао чојано одело и белу кошуљу са
уштирканом крагном, на ногама су му биле
шими црнобеле ципеле какве је виђао у био
скопу на филмовима. Преко сица на ком су
се дели он и Љиља било је ново ћебе какво
је видео у излогу текстилне продавнице. На
руци је имао велики златни прстен, а у ру
кама је држао танку бамбусову палицу. Био
је свеже обријан и намирисан, бркови су му
били поштуцани као код глумаца. И возио се
и ужив’о поред такве лепотице каква је била
Љиља. Милан га је ословљавао са: Господине.
Враћао се у село, своје родно, и улазио
је у цигански крај, а ишао је из Темишвара,
где је био скуп сае Рома андо Банато и тамо су
га прогласили да је он Умпарато андо Банато.
Ништа му није било чудно, а осећао се тако
добро и све му се још више допадало кад му
се Љиља обраћала како погледом, тако и ре
чима, са пуно љубави и уважавања. Па тако је и
требало, он је кнез свих Рома у Банату, а кнезу
припадају и најбољи коњи, и најлепша госпођа, и
сат са златним ланцем који је обешен и виси на,
од црног штофа, прслучету, а кад иде код својих
у Теремију Маре и код својих у Радојево, онда
мора и да се покаже и да се види његова сила и
његов понос. Ушли су у цигански сокачић, коњи
су касали оним парадним касом, облак прашине
се дизао за каруцама, а дечурлија je истрчала из
кућа на сокак и појурила за каруцима вичући:
– Ево Бујдош, ево Бујдош!
– Да ли треба да се зауставим, господине
Бујдош? – питао га је Милан онако снисходљиво.
– Само вози.
И жене и људи су излазили из кућа и гле
дали, скидали су, по неки, шешире и јављали
се, али он им није одговарао, правио се да их
не познаје, чак се ни родбини није јавио, а кад
је прош’о поред куће родитеља, на улици је ви
део оца у покиданим чакширама и кошуљи
како стоји, и њему се није јавио. И док су ка
руца у касу излазила из сокака и села, само је
у себи промумлао, онако са благим кезом и
кривљењем главе, као љубазно, а безобразно:
– Збогом, сиротињо!
Потом се окренуо према Љиљи, која је
била сва набељена од пудера сас устима на
кармињеним у црвено и сас црвеним руме
нилом на образима, благо ју је погледао са
неким наклоном, а она му се јебозовно нас
мешила. Сунце је већ лакшавало кад су сти
гли на мали прелаз код Радојева који су јаким
касом прошли као ношени вихором према
Цр њи и грофа Чекоњића вили која је била
пре творена у хотел. Тамо су их дочекали кел
нери и Милан је изват’о коње и сместио их у
шталу, а Бујдошу и Љиљи су дали најлепши
апaртман за младенце. Требала је да то буде
пр ва љубавна ноћ њега, господина кнеза ци
ган ског, и најлепше даме, о чијој лепоти и
гра циозности су и песме правили цигански
там бураши по кафанама у целом Банату.
***
– А ја, дај, дај, па не дај, и ево, никад
стићи, еј, Бујди, ајде устај, ево, дон’о сам ко
басица и ’леба, ’ајде да јемо, устај – гурао је
Бака Речко Бујдоша да устане и да се пробуди.
Кад је отворио очи, на столу пред њим
би ло је постављено да се једе, извадио је ку
тију сас цигарама, запалио, а онда као кроз
се ћање:
– Ала сам и задрем’о и баш сам задрем’о,
а и сањ’о сам.
И Бујдош реши да исприча сан, али га
овај није ни слушао, већ је почео да гужва ле
ба и кобасица по имену Дебрецине. Све је око
њих замирисало, а кад је видео да га овај не
слуша и како слатко једе, он повуче на брзи
ну још неколико димова, цвикује цигарету за
по сле и привати се да једе. Увек му је било
пос ле пића боље кад једе, осећао се некако
си гурније и смиреније, а мало му је и Бака
от ворио апетит, како је слатко пуцо сас усти
ма док је јео. Осећао је да се задржао и да тре
ба да крене, опипао је задњи џеп да провери
да ли су му паре ту и кад је видео да је све
у реду, узме још који залогај и напуни уста,
ос тави још мало Баки који се гушио у фриш
ком лебу, а остатак покупи и спакује у кесу да
носи кући Боси и детету, јер Бака има трпију
и он једе док прстом не може да домаши. Још
је мало пио воде и освежен и као нов пожури
кући, па да онда крене у куповину, а и жену
Босу је тео да обрадује мало.
И таман да замакне иза Задружног дома
кад на сред друма, свађу се и вичу један на
другог, а види се већ добро надерани, Љуба
Ширај и Мога Гушчар, са стране стоји Даница
и у руци држи велик зембиљ са чијег је једног
краја вирила велика циповка леба. Кад је Да
ница видила Бујдоша да наилази, потрчи му у
сусрет и повиче:
– Помагај, ови ћеду се поклати како су
лу ди!
Бујдош је знао у чему је проблем и шта је
пра ви разлог свађе између њих двоје. Прво је
Мога живео са Даницом и она му је сина Васу
ро дила, а онда је једну ноћ, кад су пијани дош
ли из кафане Љуба и Мога, док је Мога спа
в’о, а био је здраво пијан, Љуба искористио
прилику и спаков’о Даници, а био је посебно
об дарен и од онда је она прешла да живи код
њега. Мога, увек кад се напије, ’оће Даницу
да врати кући, ал’ ди ћеш ти кад овај уме да
бри је, и не само то, већ и да подбријава, што
се Даници посебно допада и она се везала за
Љу бу, ал’ има мали проблем, код Љубе нема
да се је сваки дан, јер он кад добије новце за
чер пић, свашта накупује и не можеду дуго да
му трају. Кад има, Љуба има, кад нема, онда
нема. А Мога чува гуске сеоске на ледину и он
има сигуран динар увек у руке. Бујдош је знао
за све њихове проблеме, а знао је да је Даница
и Љубу мањивала и да она воле више пута на
дан да шири ноге, а поготово кад попије ко
ју мешану, а то је крушковац помешан са ра
кијом.
И није био први пут да се Мога и Љуба
свађаду и крвиду, они су то радили на разним
местима, а више пута и у центру села пред ка
фаном. За њин проблем су сви знали, и народ,
и полиција, и више и нису на то гледали као
на озбиљну ствар, али овог пута види Бујдош
да је ствар постала озбиљна и почне да их ми
ри и успут их позове на пиће у кафану. Кад је
поручио пиће, још су се мало свађали, један
другог псовали, а онда је Даница устала и ста
ла између њих и подвикнула:
– Сад је доста било, пичка вам материна!
И кренуле су тура за туром сас чаш
ћавањем. Келнери су добијали од самог по
четка за сваку туру по пиће и задовољно су
се смешкали и трљали руке. Кад сиротиња
кре не да троши, онда не жали. Мога и Љуба
су били помирени и заједно са Бујдошом и
Даницом њином вољеном кренули су да пи
ју, а ту се наш’о и Цуле хармоникаш који је
же лео да припомогне њиховом помирењу и
кад је засвирао и запевао песму која се тада
пе вала, они су се сви као озарени укључили
у певање и смешак блаженства и задовољства
се појавио на њиховим лицима. А Бујдош је
на оно како је био надеран попио неколико
ме шаних, са Даницом се куцао и гледао у
очи, док су се ова двојица, видевши да Даница
кокетира са Бујдошом, наједампут загрлили
и све се некако лепо завршило кад је у питању
још једна у низу њиних свађа. И чинило се да
је ту крај приче, а у питању је само почетак
но ве, јер Бујдош, кад има у главу и кад има
пара, нејде кући ни брзо ни лако. А каква је
би ла ноћ и шта се све ту дешавало, Боса је чу
ла сутрадан од комшије Славка пре него што
ће сас дрвеним колицима кренути, као олу
јина, према центру.
***
Није волела лагања и ретко се њима слу
жила, није волела ни кад је муж лаже, а он
то ме не само да је био склон, већ га је често
ватала у лажи и то му је и доказивала. А он се
после улагив’о и правд’о и купово јој парфина
у дућан и једампут јој је дон’о и кармин да се
искупи што је све новце потрошио у кафани.
Заукала је у јамуре кармин и није тела да ле
гне са њиме недељу дана у кревет, ма како да
је он наваљив’о. А одјутрос је чекала какву ће
јој лагарију сад Бујдош приредити. Он кад има
новце у џеп, вол’о је да се марваши по кафани и
да се прави важан. Само се смешка и кочопери
док не упадне у вигов и док га не извараду да
чашћава и да све потроши, а кад га исцедиду
до последње банке, онда је долазио, довлачио
се кући к’о олињали мачак, а једампут су га
и на кркаче донели. Знала је да нешто није у
реду чим га до зајтро нема и само је чекала да
се појави или да неко дође да јој јави, а и није
требало млого. Њено сањарење је прикинула
Деса Голубова. Није прилазила, него је сас
свог прошћа, вративши се из дућана, викала:
– Ено ти Бујдош пијан спава у парк, и
упиш’о се и уср’о се, све су га муве испљувале.
Лежи и не зна за себе.
А сас другог прошћа јави се Мира Кар
лова:
– Па зар опет? E, Босо, црна Босо.
Али, то није било све. Док се спремала да
пробуди ћерку и да се оправи и да крене, кад
стигне трећи комшија који је иш’о у Задружни
дом и кроз парк видио Бујдоша како на клупу
спава. Комшија Славко није тео да виче да сви
чују, већ је дош’о у авлију и сео на клупицу
пред бугарицом. Пушио је и са цигаром на
по уста испричао Боси шта је чуо да се изде
шавало. И како су се Љубомир Ширај и Мога
Гушчар посвађали, и како је био свирац кад
су се помирили, и како су после отишли кад
је музика дошла прид певачицу, и како је пе
вачица седила Бујдошу у крила и певала му
Пели, пели даде, а Бујдош је плакао и из тањира
као супу сас кашиком сркао мешану. А Совра
виолиниста му је долив’о и нису га манули док
му све новце нису извукли. А кад су га очупали
к’о гуска, правили су се да га не познају. А кад
је он онако пијан, једва стојећи, крен’о да
загрли певачицу, јер, рачуна, има права, све му
је новце извукла и платио је, а Његош Циган га
је извук’о из кафане и тамо сас друге стране га
је тук’о и све ногама га је шутово, говорећи му
да је гажа и да срамоти све Цигане у селу јер
иде код газда у село да лепи, наместо, додаје
Славко, да их вара к’о сви други Цигани у
трговини. Ал’ то није било доста, већ се Бујдош
опр’о код Ђуре Клозетара и отиш’о код Катице
Пуркарине и узајмио је од ње новце, па се
вратио у кафану да отме од други Цигана музику
сас новцима. Не знам ди је била полиција и како
се нису нашли у приправности, а толико их увек
Бујдош чашћава. А Цигани су му говорили да је
он таницко и да он не зна шта је то романо. А тај
Совра и та певачица Хајра чудо су направили и
млого људи су сатарили и новце су им узели. А
кад је стиг’о с новцима, да отме музику од други
Цигана и да поврати понос, онако сав модар
око очију и натек’о, извадио је десет црвени и
онако прид целом кафаном подиго увис новце
и викно:
– Дајем десет црвени за једну песму, а кол
ко дајете ви? ’Oћу да музика ома дође код мене
застал.
И музика је стала, а келнер му је дон’о целу
литру коњака и још је Бујдош каз’о нешто, али
се и не сећам шта, на циганском, а Цигани су
му препустили музику и, наравно, још једном
су отпевали Пели, пели даде и Хајра му је седила
у крила и кад је завршила песму и кад је музика
стала, он је подиг’о флашу и испио је наис
кап. После је, кажу, изиш’о напоље. И сад, ето,
сигурно се негди мучио, ено га лежи усран и
упишан у парк на клупу.
Боса га је слушала смирено. Кад је Слав
ко отиш’о, дала је детету Мири, која се била
про будила, да доручкује, а онда је узела др
вена колица на којима је вукла земљу за чер
пић и отишла у парк, и тамо је онако пи
јаног натоварила Бујдоша у њи и донела га
прид кућу прво, а онда код јаме и бање ди
је било воде, и тамо га је скинула голишавог
и опрала сас њега смрад и поново га онако
обезнањеног вратила прид кућу, а онда га
уву кла и сместила на кревет. Никакве знаке
на петости кроз свe то време није показивала,
ни бес, нити је галамила, једино јој је поглед
био леден, да се човек просто уплаши од ње
га. Бујдош је спавао цео дан и целу ноћ, и још
двапут се усвршио у кревет не знајући за себе
и био је исповраћан. Све је она то склонила
испод њега и опрала. И кад се најзад про
будио и кад ју је поглед’о, схватио је да се
не што страшно десило, а она, Боса, само га
је погледала онако јадног и снужденог како
избегава, као куче, да је гледа право у очи и
рекла:
– Од данас, ја више нисам Боса Бујдошова,
већ си ти Бујдош Босин.
И ко ју је познав’о, знао је да то озбиљно
мисли. Тако је и било. Улоге су се заменуле
и Боса је преузела водећу улогу у породици.
Пошто је потрошио велике новце за које је
цело лето радио, а у јесен се и не може нешто
зарадити, Бујдош се целе зиме трошкарио од
оног што је у кући било скупљено. Цигани су
казали да је изгубио своје ја. И од пролећа, кад
се он мало смирио и кад га је водила у цркву
да се закуне да не пије више, њихов живот се
некако унормалио. Радили су обоје, али је Боса
ишла код газда кад је требало да се узимају
паре. И сваког дана му је фасовала динар, није
га желела баш до краја срозати, али му није
давала пардона. Јер Бујдош је ум’о лепо да јој
прича, а ум’о је и да јој ноћу не да мира, а што
је најважније, био је добар мајстор и нигди се
сас послом није срамотио и није губио образ.
И кад се све некако смирило и кад се за
боравило, некако су се поново и заволели.
Ишли су у биоскоп, одлазили су и у кафану на
музику. И кад је крам, шетали су се заједно и
гледали шта све има по шатрама. Боса је увек
куповала неке ситнице за кућу, а он је иш’о
поред ње и носио торбе. И заволели су се, љу
бав као да није ни престајала, само к’о да је у
једном тренутку наишло неко невреме из ко
јег су се извукли. А већ следеће године, Боса
сас шест прстију је затруднила и кад су ишли
сокаком, она је поносно носила свој стомак, а
он је само шеверио око ње.
