Mnogo vlage poslednjih dana

 

Foto 

Nenad Šaponja

Радован Влаховић: "Продуцент", Дневникова прича, 9. март 2025.


ПРОДУЦЕНТ

 

Још се није ни одјутрило кад је бануо у моју канцеларију. Онако ћелав и свеже избријан личио ми је на касапина који стално мора да држи дијету, а то му се никако не допада, па стало нешто у себи подригује. Као од запршке. Чинило се да је била прејака. Али да је имала касно дејство па га сада, након пола године и више,стижу гасови.

Имао је извештачен смешак и ретке, шиљате зубе. Исказао је присност тиме што је поменуо да ме зна још из времена док сам чувао овце на Фрушкој гори. Каже, гледао ме на телевизији и читао у новинама о мени кад је био у Старом граду на Хвару, пре више од четврт века. Чуо је да сам постао веома успешан, а он је још онда знао да ће од мене нешто бити. Прихватио је сок и пошто је завршио тираду хвалоспева о мени, почео је о својим пословима који се, наравно, дешавају кроз продукције и менаџмент позоришних представа по читавој Србији.

Слушао сам га уљудно и пушио цигарету за цигаретом (то обично радим кад ми је неко страшно досадан, а трудим се да га истрпим). Ради са познатим, најпознатијим глумцима из Београда. Он је њихов послодавац и финансијски менаџер, он им обезбеђује наступе, продаје улазнице и води рачуна да имају пуне сале. Каже да му је веома жао што нисам у прилици да идем с њим на терен да видим како то функционише. Да видим како једна млада глумица и књижевница пуни сале. Њој је тек четрдесет и једна, и из веома угледне је уметничке породице. Да видим како се праве паре. Да и ја мало доживим овације београдске публике, да осетим моћ коју би ми дала маса која уме да понесе. А она глумица је толико симпатична, а тек што јој је роман добар: где год се појавила изазвала је буру одушевљења.

Док је говорио, гледао ме је оним малим ћуфтанским окицама и помало је играо њима и веома се трудио да буде убедљив. Она диже рејтинг где год се појави, а једном јој је продао чак осамдесет књига за једно вече. Попио је чашу сока и ја га понудим другом у нади да ће рећи да не може више и да ће пожелети да крене. Прихватио је сок, а ја сам знао да сада сигурно следи оно због чега је уствари и свратио. Тако је и било, и у једном тренутку кад је осетио да сам ћутећи готово већ обарен, предложио ми је да гостује код мене у мом културном центру. Али пошто је и мој ђаво носио гаће, прихватио сам климањем главе игру. У себи сам знао да читава та прича не само да одудара од мог концепта поимања културе, већ је то нешто давно превазиђено и остало у времену соцреализма.

Понудио ми је за сто педесет евра долазак глумице која и није у пуној младости, да дође код мене да промовише књигу, и наравно, да постоји и могућност да се нешто од књига прода. Трошкови за бензин би ишли посебно. Питао ме је да ли сам, онако успут, можда, читао њену књигу. Рекао сам му да нисам, да једноставно немам времена пошто, по природи мог посла, читам можда и двесто књига годишње, додуше мало су краће, а међу њима има и доста поезије, и тање прозе које се ишчитавају веома брзо. А онда је нарнуо да свакако, кад пођем у Београд или Нови Сад, купим књигу па да видим како је то добра ствар, а да ми он оставља посетницу да га позовем да глумици направимо промоцију код мене и тако подигнемо рејтинг мог БКЦ-а. Признајем да нисам био искрен с њим, са продуцентом који је послодавац нашим најпознатијим глуцима који играју у још познатијим серијама телевизијским, јер наместо да сам рекао да ме то не интересује, дао сам му наду, и кад је полазио рекао сам му да ћу свакако гледати да нешто урадимо заједнички, јер то би заиста мени чинило част...

Испратио сам га по нашем банатском обичају до сокака и махнуо му кад је кренуо великим фургон аутомобилом стране производње. Кад сам се вратио у канцеларију, запалио сам још једну да се мало смирим, и таман сам пожелео да нешто почнем да радим кад се појави мој алтер его (а у питању је моја супруга) и почне да ми објашњава да је Београд пун оцвалих глумица и уметница које су се нешто расписале и које желе некоме нешто да кажу и да поруче. Од повлачења по новинама њихова лица су се отрцала и онако спарушене и свеле сад ће да још једном продају своје биографије и своје плиткоумне причице укоричене у неке назовимо их романе. Сјај и гламур су одавно са њих спали, једино је остало да подгревају приче, са својим фоткама из младости, како су некада биле талентоване и лепе, како су их људи обожавали и препознавали.

Није ми се слушао мој алтер его и покушао сам га ућуткати тако што сам почео нешто да читам, а он је и даље говорио, а онда сам узео чепиће и запушио уши, и кад сам га погледао, слике је било и видео сам како миче устима, али тон се није чуо. И пре но што сам га у потпуности потиснуо, по глави ми је зврндала његова реченица: Јаке су ти то звезде кад су спале да иму таквог продуцента и да дођу у твоју селендру да се очешу за сто педесет евра.


 

САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА НАГРАДУ „ДУШАН ВАСИЉЕВ“

Жири за награду Душан Васиљев, у саставу Радован Влаховић (председник), Ђорђе Писарев и Селимир Радуловић (чланови), на последњој седници, одржаној 24. марта, донео је одлуку (једногласно) да ово престижно књижевно признање припадне Симону Грабовцу, за књигу Пропланак (Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад) и Ненаду Шапоњи, за књигу Срећна вода (Прометеј, Нови Сад). Оцена је жирија да је реч о два песника који, десетлећима, посвећено обрађују српску песничку њиву, с даром и мером, и један и други, на свој начин.

Симон Грабовац се, као песник, очас нашао, профилишући се, својом првом песничком књигом (Кртичњак), као један од најизразитијих гласова млађег српског песништва. Потом се предао лутању и трагању, не скрећућ са стазе истинске песме и њених истинских извора. Човек (савремени) и песма су два истинска јунака његове нове књиге, две семантичке разјаснице које се укршћују и допуњују. Савремени човек, који не зна ко је, не зна шта ће са собом, јер чак и његовим страхом владају други. Напуштен, сам, без идентитетског знака, он се креће, бесциљно, поскакујући, по горама и дубодолинама. Стога тражи (и налази) спас у јединственој уској капији речи, у (затрављеном) пропланку, који је само њему познат, у песми, која се храни једноставном сликом (сликом једноставности), која наставља свој живот и након пропадања у гротло метафоре. И с тога се пропланка, вели песник, не треба искобељати никада.

Реч је о једној понесеној и жустрој, готово младалачкој, збирци, на једној страни, обогаћеној искуством и зрелошћу песника, на другој страни. Онога који вреба прилику да заћути, будући је реч, заправо, мукли крик, односно, сувишно понављање, па до њега, можда, није никада ни требало да дође.

Срећна вода је један од срећнијих тренутака савременог српског песништва. Сагласно томе, и налог савременој (упрљаној) души да се купа у њој. На задњој страни корица ове књиге, у краћој (аутопоетичкој) белешци, песник вели да, у свету чедних душа, нема песме без метафизичког сабеседника. И да ништа тако добро не оплођује земљу песме као зрно туге. Штавише, вели он, у отиску истинског песника, туга призива радост, оверавајући да живот постоји. Стога је истинским отисак свих нас, који бауљамо светом брзих на плену и лаких на грабежу, следити веродостојни крет душе. Ауторова срећна вода је неухватљива вода, с јединственим током, јер, путујући ка њој, ми пловимо ка души, чедној, са знањем да је срећа воде ватра.

Ова се књига, добрим долом, утапа у основни ток реакултурализације српског духовног песништва, узев у обзир стиховне низове који су најнепосреднији реминисценција на искушења монашке и светоотачке литературе и монашке литературе. Тако ћемо се, у њој, суочити с јединственим науком да кад потонеш покушај да откријеш да пливаш, па кад то препознаш, једноставно, заборави да умеш, или, пак, с науком да и кад на облак слетиш почнеш да учиш да, изнова, ходаш. Све су то, као што смо рекли, искуства и искушења оних који ништа немају, а све поседују, тихих синова земље, којих свет није достојан.

Напослетку, пливајући брзацима срећне воде аутор је, целином утиска, нашао реч, истинску реч, која може да га заштити, макар је чуо само у сну, или је, макар, опипао испод коже!

 

Нови Сад, 24. март 2025.

Радован Влаховић (председник)

Ђорђе Писарев (члан)

Селимир Радуловић (члан)



Шири избор за награду Душан Васиљев

 

 

1. Ненад Шапоња „Срећна вода“ (Прометеј),

 

2. Маринко Арсић Ивков „НГДЛ“ (Нишки културни центар),

 

3. Мирослав Алексић „Бдење пингвина“ (Кораци),

 

4. Симон Грабовац „Пропланак“ (Издавачка књижарница Зорана Стојановића),

 

5. Небојша Лапчевић „Сејач“ (Агора),

 

6. Наташа Бундало Микић „Откључано“ (ДНК),

 

7. Зоран Богнар „Бордел Америка“ (Нова поетика),

 

8. Александар Гаталица „Друга виолина и друге приче“ (Академска књига),

 

9. Милутин Ж. Павлов „Лица несталог романа“ (Културни центар Новог Сада),

 

 10. Јовица Аћин „Котао“ (Лагуна),

 

 

Жири за доделу награде Душан Васиљев, у саставу Радован Влаховић (председник), Ђорђе Писарев и Селимир Радуловић (чланови) сачинио је шири избор од десет књига.

На конкурс је пристигло 58 наслова, из свих жанрова, наших најеминентнијих савремених аутора.

Ужи избор (три до пет књига) жири ће утврдити на следећој седници – 14. марта.

Проглашење победника биће на седници жирија 24.  марта 2025. године, а свечано уручење награде 27. марта, у Градској библиотеци, у Кикинди, у 19,00.

U Krušedolu na "Evedri radosti" 1984 godine Stanić i Marko Koska poziraju akademskom slikaru Đorđu Kolareviću.

 


Ova fotografija me je setila na  događaje dok sam živeo u Krušedol selu i na neke delove i segmnete mog dnevničkog rukopisa koji nosi radni naslov Kod Krušedolaca. Živući i baveći se literaturom shvatio sam da život ume ponekad da bude uzbudljiviji od književnosti.

Теодор Павловић – последњи Доситејев ђак и оснивач Галерије Матице српске 28/10/2020

 Аутор: Јованка Симић, новинар

Сваке године у ово време када Галерија Матице српске обележава свој дан (а управо овог октобра је 173. годишњица њеног трајања), делатници ове дичне установе наше културе присете се и њеног основатеља Теодорa Павловићa (1804‒1854), најзначајније јавне и културне личности из Великокикиндског дистрикта у првој половини 19. века, али и новинара, књижевника и првог секретара Матице српске основане у Пешти 1926. године.

Управо са позиције Матичиног секретара Павловић је 1847. године изнео предлог да се оснује Српска народна збирка ( Музеум) и галерија у њеном саставу. Предлог је обнародован у „Српским народним новинама“ заједно са позивом свим родољубима да новооснованом Матичином музеју поверавају на чување све оне предмете који доприносе обогаћивању народног духа и служе његовом културном напретку у будућности.

Статутом Галерије Матице српске и данас је предвиђена могућност допуњавања и обогаћивања њених збирки новим донацијама дародаваца, како делима из савременог уметничког стваралаштва, тако и уметнинама из ранијих временских раздобља.

Павловић потиче из банатског места Карлово (данас носи назив Ново Милошево). Рођен је у занатлијској породици – отац Павле био је чизмарски мајстор али и дугогодишњи општински кнез у том месту, а мајка се звала Емилија Матић. Када је Павловић завршио основну школу у родном месту отац је запазио код свог сина велику вољу за учењем, те га је послао на даље школовање. Пре него што ће постати гимназијалац у Темишвару, Теодор је у Хацфелду најпре учио немачки језик. Другу годину гимназије завршио је у Великој Кикинди а трећу у Сегедину, док је преостала три гимназијска разреда учио у Сремским Карловцима по савету својих родитеља који су желели да им се син као личност формира у српској средини. Потом је на позив свог пријатеља Константина Пејчића прешао у Пожун где је 1825. завршио правне науке. У Пожуну се заинтересовао за књижевност али и за борбу сународника за остварење националних интереса у Угарској. Прешао је затим у Пешту где је једно време био на пракси код адвоката Ракића, а потом је као адвокатски приправник постао помоћник у адвокатској канцеларији чувеног адвоката и књижевника Михајла Виткови

Управо кроз рад са Витковићем, Теодор Павловић је упознао тадашњу елиту угарских Срба на челу са Савом Текелијом, првим доктором права у српском народу. На књижевну сцену Павловић је ступио у време када српска култура од рационализма прави прелаз ка романтизму. У то време, под утицајем Доситеја Обрадовића стасавају културни реформатори, међу којима је најупечатљивији био управо Теодор Павловић.

Његов пријатељ, писац и биограф Константин Пејчић, окарактерисао га је као „последњег Доситејевог ученика у потпуности окренутог просветитељском раду, бризи о српском народу, женском роду и омладини.“ Уз остало, Павловић је 1845. покренуо алманах „Драгољуб“ који је тежио лепом васпитању жена. Бавио се и преводилаштвом. Под Доситејевим утицајем са немачког на српски језик превео је Книгерово дело „О обхожденију с људма“. У Будиму је 1829. године објавио превод са немачког „Виландове симпатије ‒ или разговор мудрог пријатеља са сродним душама“.

Године 1832. у Пешти Павловић редигује „Српски летопис“, а три лета доцније оснива српско политичко гласило „Сербски народни лист“ чији је први број обнародован 1. јула 1835. године у Будиму. Лист је 1. јуна 1838. године преименован у „Сербске народне новине“. С краћим прекидима излазио је до 1849. године.

 У периоду 1832‒1841. Теодор Павловић био је уредник „Летописа Матице српске“. Упоредо је радио на обнови и унапређењу Матице, подаривши нови Устав тој најстаријој културно-научној институцији у Срба. За секретара Матице изабран је фебруара 1837. и на том месту остао је до 1854. године. Захваљујући његовом угледу и посредовању, чланови Матице српске постали су богати Срби и племићи : гроф Сава Текелија, Петар Чарнојевић, владика Платон Атанацковић, кнез Михаило Обреновић, митрополит Стефан Станковић, Његош…

Павловић је најзаслужнији за чврсте испреплетене споне између најстарије српске установе културе ‒ Матице српске и Петра II Петровића Његоша, владике, великог српског песника и мислиоца. Први критички написи о Његошу настали су у Матичином „Летопису“. Аутор тих написа био је уредник „Летописа“ Теодор Павловић. У свом тексту, објављеном у „Сербском летопису“ 1834. године поводом Његошевог првенца „Пустињак цетињски“ (Цетиње, 1834), Павловић наводи основне поетичке особине и посебности Његоша као писца: „чувство народности“, „силна фантазија у духу“, „песникова одлучност да се не ограничава школским правилима поетике“, као и спремност да „природно виспрена своја осећања следује“.

Како је Павловић представљао најчвршћу спону Матице српске и песника, Његош је захваљујући тој спони постао сарадник „Летописа“. Стога је у овом часопису, најстаријем те врсте у Европи (излази од 1824. године), објављена Његошева посмртна ода „Налажниј знак памети праху народољупца“, написана поводом смрти Лукијана Мушицког (1837. године). Затим је обнародована алегоријска новела „Сан на Божић“, преузета из „Певаније“ Симе Милутиновића Сарајлије (1838. године). Пријатељство Његошево и Павловићево резултирало је и озваничењем песниковог статуса у Матици српској. Године 1845. Његош је уплатио прилог од 100 форинти и тако постао „матичар“. О његовом пријему у чланство Павловић, тадашњи секретар Матице, известио је на седници 5. јануара 1846. године. Са своје стране поштовање према Матици Његош је изразио 1847. године пославши на дар Библиотеци Матице српске први примерак своје „Луче микромозма” као и пет примерака „Горског вијенца”, објављеног 1847. године.

Значајан детаљ из богате биографије Теодора Павловића који говори колико је за живота био цењен међу српском интелигенцијом и народом представља и чињеница да је у време Мађарске буне 1848. године био у делегацији Срба који су ишли на аудијенцију код аустријског цара како би му изложили српске захтеве и одлуке Мајске скупштине, донете на Сабору у Сремским Карловцима.

Увелико болестан, као педесетогодишњак Теодор Павловић се вратио у родно Карлово где се убрзо и упокојио 12. августа 1854. године. Њему у част Исидор Николић штампао је „Тужну песму заслужном покојнику”, а новинар Александар Андрић у часопису „Световид“ срочио је прикладан стих „чика Тоши“ наводећи да је отишао „бранитељ имена Срб ‒ ревнитељ за част и славу рода ‒ просветитељ рода свог”.

Павловићев пријатељ из студентских дана, др Костантин Пејчић, објавио је 1857. године његову биографију о трошку Теодоровог рођеног брата Јована Павловића. Продајом књиге и додатним прилозима кикиндских интелектуалаца који су високо ценили његов допринос укупном развоју културе и просвете српског народа, подигнуто му је спомен-обележје. У томе су учествовали Срби са свих страна. Скупљено је 638 форинти, а споменик који је допремљен из Беча постављен је у црквеној порти 1866. године у Карлову. Била је то највећа јавна манифестација у овом крају после одржавања четврте скупштине Уједињене омладине српске у Кикинди 1869. године.

Матица српска се Теодору Павловићу одужила не само спомеником у Карлову, већ и спомен-бистом испред Матичине зграде у Новом Саду, а 1846. и свечаним портретом који се налази у канцеларији секретара ове институције. Уз портрет „иде“ и тројни завет Теодора Павловића: „Језик, вера и народност, аманет ти Србе брате, то свето троје, то је извор чести, славе и среће твоје“.

 

ЛИТЕРАТУРА

 Летопис Матице српске, 1837, стр. 34–35.

Академик Миро Вуксановић, „С Његошем боље знамо ко смо“, беседа.

Проф. др Драган Станић, „Његош и српска култура не могу се одвојити“, беседа.

Душан Дејанац, „Теодор Павловић, човек великог духа и ума“.

Вукова награда С Википедије, слободне енциклопедије

 

Вукова награда

С Википедије, слободне енциклопедије

Вукову награду од 1964. године додељује Културно-просветна заједница Србије за „нарочите резултате остварене у стваралачком раду на ширењу културе, образовања и науке у Републици Србији и на свесрпском културном простору“. Награда се састоји од дипломе, плакете и новчаног износа.

Вукова награда додељена Николи Кусовцу, део његовог легата у Адлигату

Добитници

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Уручена Вукова награда (Студио Б, 22. фебруар 2008)”. Архивирано из оригинала 06. 07. 2013. г. Приступљено 06. 07. 2013.
  2. ^ „Вукова награда додељена мати Февронији (СПЦ, 11. фебруар 2009)”. Архивирано из оригинала 25. 09. 2015. г. Приступљено 09. 10. 2012.
  3. ^ Уручене Вукове награде (РТС, 10. фебруар 2011)
  4. ^ Уручене Вукове награде („Политика“, 8. фебруар 2012)
  5. ^ Додељена Вукова награда за 2012. годину („Глас јавности“, 27. децембар 2012)
  6. ^ „Вукове награде за 2013. (ТАНЈУГ, 9. децембар 2013)”. Архивирано из оригинала 13. 12. 2013. г. Приступљено 10. 12. 2013.
  7. ^ Уручене Вукове награде („Блиц“, 13. фебруар 2015)
  8. ^ Уручена 52. Вукова награда („Политика“, 8. фебруар 2016)
  9. ^ Уручена Вукова награда („Политика”, 8. фебруар 2017)
  10. ^ Објављени добитници Вукове награде (Б92, 20. децембар 2017)
  11. ^ Уручене Вукове награде за 2017. годину (Б92, 6. фебруар 2018)
  12. ^ Додељена Вукова награда за 2018. годину (Б92, 25. децембар 2018)
  13. ^ Свечано уручене Вукове награде (Б92, 5. фебруар 2020)
  14. ^ „Уручена Вукова награда”. Политика. 26. 2. 2021. Приступљено 26. 2. 2021.
  15. ^ „Додељена Вукова награда за 2021. годину”. Политика. 27. 12. 2021. Приступљено 28. 12. 2021.
  16. ^ „Poznati dobitnici Vukove nagrade za 2022. - Kultura - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2023-01-09. Приступљено 2024-02-01.
  17. ^ „ИЗУЗЕТНА ВУКОВА НАГРАДА ВУЧЕЛИЋУ: Познати добитници Традиционалног признања Културно-просветне Заједнице Србије”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2024-02-01.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Пријавите се на: Постови (Atom)