Život me je naučio da strepim od same pomisli na kolektivna ludila u koja ulaze ljudi u borbi za prevlast određenih političkih ideja.I zato tražim uporište u nadi da će racionalnost ipak prevaldati da će se sve dobro završiti.Uporan sam u ideji da moje stvaralaštvo provedem između kiša vulgarnosti da se bar ono ne zaprlja trivijalnostima koje svakodnevno postaje sve besprizornija i opasnija po duhovno zdravlje. Ako me ipak po nečem budu pamtile buduće gneracije neka to bude po nedostatku gordosti da se upustim u utakmice gde razularena gomila kliče i veruje vođama, gde se identitet posuđuje grupi koja u ime političkih ideala vodi rat sa drugom grupom sve zarad moći i trijumfa čoveka nad čovekom.
Jednom je, sećam se priče, moja majka vodila brata kao šestogodišnjaka kod sestre koja je živela na drugom kraju sela. Išli su pešice, a bilo je proleće. Staza je bila puna barica i lapavice od snega koji se naglo, kako to već biva u proleće, topio. Majka je držala brata za ručicu sve dok se on u jednom trenutku nije otrgnuo od nje i počeo da trči napred. Majka mu je dovikivala da pazi na vodu kako se ne bi pokvasio i pokaljao. Ali brat je nije slušao i ne samo to, već je i namerno gazio u svaku baricu i još je lupkao nogicom. I što mu je majka više branila i što ga je više kritikovala on je sve više i sve žešće terao po svome. Kad su stigli kod tetke, bio je je sav mokar. Pantalone su mu bile blatnjave, čak mu se i na licu videlo da se isprskao raskaljanom vodom. I nije mu bilo druge do da ga majka skine i da ga smesti u topli zapećak, a garderobu da stavi preko paorske peći da se suši. Pošto je bio u gostima, batine nije dobio, ali su ga one dočekale kad se vratio kući. Neposlušnost je ponekad i otpor prema onome ko nam savet daje. Često ga i ne uvažavamo dovoljno. Ponekad to i ne umemo kad smo mali i neiskusni, ali u zrelim godinama to je luksuz koji nam se često obija o glavu, a da toga i nismo spremni da se odreknemo..
Biti neposlušan u mladosti je značilo prestiž, a u starijim godinama slabost karaktera. Nespremnost za prihvatanje dobronamernih saveta je svakodnevna u našim životima. Bilo kad smo u pitanju mi sami ili su u pitanju naši bližnji. Tvrdoglavo smo spremni da ponekad držimo zabludu za istinu i da radimo u korist vlastite štete. Često smo skloni da se držimo našeg mišljenja i kad nam ono ne donosi nikakvu korist, kad nam samo proizvodi probleme i kad nam samo šteti. Ali sebični smo, sujetni, nespremni da uvažimo druge, a često i stidljivi da pokažemo drugima da su oni u pravu. Upinjemo se da isteramo našu volju i kad je tako očigledno da je ona samo proizvod naše infantilne tvrdoglavosti.
Za mnogo stvari čini nam se dasu roditelji krivi, najpre za mesto gde živimo, kako živimo, za naš društveni status,reputaciju koju imamo kao porodica itd i naravno kad ih slažemo to i nije toliko strašno pošto su oni uzrok tome da smo lagali. Samo da su oni drugačiji prema nama sve bi bilo bolje premda i samo ne znamo kakvi to trebali biti.Možda nevidljivi saveznici koji će ispunjavati sve naše zahteve i hirove, koji će nas na neki volšebni način osnaživati i pomagati nam a da nas ne kontrolišu i da nas već jednom puste na miru da nam ne stavljaju pod nos neke norme i ako se lažemo nek se lažemo, jer i to će proći.
Laganje i sukob sa roditeljima najčešće je vezan za izlaske.A pogotovo izlaske do ranih jutarnjih sati.Kad izađemo imamo utisak da smo onda oni pravi, dok se borimo za naklonost drugih, a pogotovu osoba suprotnog pola.Roditelji misle da nismo u pravu.A da se ne raspravljamo, pošto su uglavnom dosadni slažemo ih ,a da ne trepnemo.Kad njih slažemo to i ne osećamo kao greh, pošto nam se čini da ne zaslužuju drugo, a i ne razumeju nas, ruše obično našu predstavu o nama samima, i uglavnom nam ne daju dovoljno para kako bismo osećaj neše superiornosti u društvu u kafićimo još više potvrdili
Postoje periodi kad lažemo više nego obično.I ne želimo, a lažemo.I obećamo da nećemo više, a opet i iznova učinimo isto.Slažemo, a da se i ne osvrnemo. Da bismo se opravdeali izmišljamo milion razloga,a ustvari opet lažemo.U mladosti je to veoma karakteristično. Najviše lažemo roditelje. Oni su nam nekako najpogodniji i sa njima smo najčešće u nekom tihom sukobu.Oni nam se najčešće mešaju u život, stavljaju pod lupu naše postupke i naravno sudaraju sa realnošću naše iluzije.Nismo najčešće zadovoljni njima.Uglavnom nas bombarduju nekim pričama, o radu o odgovornisti kako pred dugim ljudima tako i pred sobom.Mi ih slušamo i kad poželimo da im verujemo i kad pomislimo da ćemo ih poslušati slažemo. Priče roditeljske o tome šta je za nas dobro su uglavnom teške i dosadne, a da ih prekratimo uglavnom deklarativno poslušamo, a potom uradimo po svome i naravno kajemo se,ponekad tiho u sebi, ali slažemo.
O biografijama pisaca kad ih pišu za života, pisci ih malo ulepšavaju i ponderišu (dograđuju i dopričavaju), ali kad se neko seća detalja zajedničkog življenja i druženja sa pojedinim piscima ulazi u zamku da bude subjektivniji i ličniji nego što to nalaže nužda i dobar ukus. U poslednje vreme sam nešto čeprkao po bilioteci pa sam našao knjige pisaca koji su preminuli, a koje sam poznavao i sa kojima sam bio u prici da se poznajem i da povremeno sarađujem. Kad sam malo više počeo da razmišljam i da se sećam njihovih biografija i njihovih života, da preispitujem ono što znam i pamtim, vidim da je to nedovoljno za pisanje biografija. Ali nešto o svakom od njih želim i imam potrebu da kažem i zato sam rešio da počnem praviti male crtice sećanja o onima sa kojima sam imao nekih dodirnih tačaka na ovaj, mislim književni, i onaj drugi, životni način. Kako godine odmiču, veliki broj ljudi koje sam poznavao su pomrli i ne preostaje mi ništa drugo, vidim, do da im odam malu poštu sećanjem i pisanjem kratkih beleški koje sam zapamtio družeći se i sarađujući sa njima.
Igrati za državnu reprezentaciju je velika čast. I nije važno koja je oblast u pitanju. I nije važno da li je u pitanju fudbal, pecanje, ili pak književnost, reprezentacija je uvek izbor najboljih od najboljih. Za takav izbor pored stručnih kvalifikacija treba imati i onaj preko potrebni državotvorni naboj i veru u uspeh ekipe i zemlje kojoj pripadaš. To naravno ne mogu svi. Treba voleti svoju zemlju više nego što je drugi vole i treba biti spreman i umeti biti korisnik trajno materijalnih sredstava iz budžetskih izvora. Nisam se spremao kroz sve ove godine koliko se bavim književnošću da nastupam kolektivno, dakle u nekoj ekipi, a nikada i nisam bio deo ekipe. I da sam želeo i da sam se nudio, teško da bih uspeo da prođem tako strogu slekciju. Pored toliko zaslužnih i karijerom opsedutih prvoboraca ne može ni muva da proleti. A i nije moje pisanje deo njihovog vrednosnog sistema. I teško da se može naći na istom mestu i na istom štandu, a pred očima sveta i dželat jedne književnosti i žrtva iste. Moji junaci su novozenitisti i oni su žrtve te reprezantivne postave koja se u poslednjih više od četrdeset godina nudi kako našoj tako i evropskoj i svetskoj književnoj javnosti. I zato će moje knjige i moji junaci ostai van te i takve selkcije. Oni već godinama žive i umetnički deluju kako u Evropi tako i u svetu. Spremam ih da zaokruže svoje životne priče. Da zaokruže svoju životnu filozofiju koja je odgovor za vremena buduća i za vaskrsavanje jedne nove poetike koja će uneti sveže i preko potrebno očovečenje umetnosti i književnosti. A selektori, reprezentativci i njihovi komesari neka bezbrižno putuju i promovišu se u najboljem svetlu po vašarima evropske i svetske knjige i književnosti.
Poslednjih nekoliko meseci, kako se ekonomska kriza pojačavala, lagarije političke elite su učestale, a ja sam se ovikao na njih tako da se plašim prosto šta će se desiti samnom kad one jednom prestanu. Imam utisak da se ne mogu snaći u normalnom i običnom ekonoski pozitivnom diskursu, a bez ovih dobro, u poslednje vreme, istreniranih finansijskih vratolomija. Sviknut na obećanja, ušančen u uobrazilji nadanja, podjarmljen stalnom spremnošću i naivom da verujem proizvođačima dnevne politike, otaljavam svoje zemaljske dane sve jednako tešeći se njihovim isprikama. A oni su postali od sitnih esnaflija, preko fabričica, industrija laži koje svakodnevno proizvode osećanja kod ljudi da se bez njih ne može, da je sa njima teško, ali da će svakako biti sve bolje i lepše i to odmah, samo da još dorade po koju sitnicu u već dobrom mehanizmu zavođenja taksi dažbina i prihoda koji su neophodni da bi svima bilo lakše.
Manastir Veliko Središte
Veliko Središte ili kako u davnini nazivan, manastir Svetih Arhanđela Mihajla i Gavrila, najverovatnije je obnovio Despot Jovan Branković, krajem 15 veka, na temeljima starog manastira, koji se nalazio na mestu današnjeg manastira, sela Prnjavor- Malog Središta. Manastir je postradao 1716. godine, kada su ga Turci popalili. Manastir je sabirao Srbe sve do 1777. godine, kada je ugašen, zakonom crkvenih reformi, koje je sprovela carica Marija Terezija. Na mestu manastirskog hrama 1887. godine, podignuta je rumunska bogomolja, od materijala opustošenog manastira. Od starog manastira je sačuvana ikona Hrista i Bogorodice, sada u vlasništvu hrama. Podizanje novog manastira otpočelo je 1995. godine, na mestu udaljenom 500 metara od starog manastira, na padini, koja vodi na gudurički vrh 641metara, najviši vrh u Vojvodini.
Danas je dan i noć anđela čuvara!
Zagrljaj.
Danas je dan i noć anđela čuvara!
Šaljem ti anđela da te čuva od danas do sledećih 8 godina.
Prosledi ovo do osam prijatelja, ako želiš možeš uključiti i mene!
Za nekoliko minuta imaćeš lepe vesti Snažna molitva svetom arhanđelu Mihajlu * Pre čitanja zatraži 3 želje i s puno vere i poverenja zatraži ono za čim najviše čezneš i ono što najviše želiš, videćeš! želja... želja... želja... Da ti se želje ostvare...
Samo moraš imati apsolutnu VERU
To će biti obećanje za Arhanđela Mihajla da ćeš podeliti ovu poruku.
Ako imaš malo kontakata, ne brini, on gleda!
Arhanđeo Sveti Mihajlo s moje desne strane
Arhanđeo Sveti Gabrijel s moje leve strane
Arhanđeo Sveti Rafael iza mojih leđa, tako da me svojim krilima pokriva od svakog zla i
Arhanđel Urijel preda mnom da otvori puteve
i nada mnom...
Slava Gospodnja. Amin.
Pošalji ovu poruku isti dan kada si je primio/la.
Anđeli postoje... veruj.
Nešto * PREDIVNO * doći će za tebe i tvoje najmilije.
Izgovori ovu prekrasnu molitvu za isceljenje i pokušaj da je ne prekineš.
Ako ne možeš poslati, javi mi, iako mislim da sam dobro odabrala svojih 8 najdražih.
Pošalji kome misliš da treba:
Oče naš, uđi u moju kuću i ukloni sve moje brige, bolesti, strahove. Molim te zaštiti moju braću, sestre, moju decu, moje prijatelje i sve u mojoj porodici, u ime Isusa Hrista. Amin.
Od srca te molim, pauziraj to što trenutno radiš i pošalji onima koje si odabrao/la... 😇
Veoma široka lepeza kritičara i čitaoca i tumača moje poezije proze i uopšte mog književnog stvaralaštva ne potiče iz želje da se otimam kao što to svi rade da sebi prigrabe najelitnije recenzente kritičare i tumače njihovih dela meni je daleko važnije Spektar oni koji će čitati i promišljati moje stvaralaštvo Tek onog časa kad se na moje stvaralaštvo sveobuhvatno pogleda i kad se iščitaju sva tumačenja dobićemo jednu vrlo ozbiljnu sliku svega onog što moje delo književno treba da predstavlja u savremenoj srpskoj evropskoj i svetskoj književnosti
Očekujem kao svedok da se optužba povuče. Da se dobije šansa za sledećih deset godina. Da se podvuče crta i vidi kolika snaga, energija i kakav pozitivan duh može da ponudi nove i ljudskije vrednosti.Još nije sve gotovo.Kurjaku se na kraju meri rep, jednom je neko rekao.Dugo potiskivanji slobodni duh moje generacije spreman je da pomiri i iskaže snagu i svojih roditelja i svoje dece, da ih objdeni sa svojom snagom bez predrasuda i kao dobro promišljenu i intelekutualno liberalnu empiriju u sadejstvu sa idejama koje dolaze ponudi se kao nešto čisto ne ponovljivo, ne patvoreno uzvišeno i sveto za vremena koja dolaze.Zahtevam oslobođenje, bezuslovo. Moja generacija nije još sve rekala.
Ono što smo sačuvali je duh pozitivne energije, ono što smo dali ostalo je kao stvarna i realna slika sveta u kome smo živeli i živimo, ogoljena istina koja je izronila iz naduvenih hiperbola kojima su nas hranile ideologije. Ono što je pred nama je savršeno i sublimirano sadejstvo iskustva i slobodnog duha koji oslobođen novim milenijom otvara vrata nove percepcije života i sveta za vremena buduća.
Ako nas vreme optužuje za nečinjenje, ako smo krivi za propuštene šanse, ako nas sklanja sa istorijske scene kao nevažne, to su pregrube kvalifikacije. Bili smo tuđom voljom nečiji pioniri, potom omladinci, pa samoupravljači, pa ratnici i glasači, a sada tranzicioni gubitnici, čitavog života smo bili ono što nismo želeli, a svoju drugost smo čuvali kao nešto čisto, nepatvoreno i sveto.
Onda je stakleno zvono počelo da puca. I oko nas je počelo da se puca. Naši očevi su se talili, pod starost su počeli da se tale i da se grabe oko materijalnih dobara, oko moći, uticaja i prevlasti. Zatečeni tim događajima ostavljali smo decu po jaslicama i vrtićima, po školama i obdaništima i pod prinudom kao dobrovoljci odlazili u ratove koje su neki drugi pokrenuli. Kad smo se vratili iz ratova, ostali smo bez firmi i bez posla. Naše mišljenje niko nije kontrolisao, ali ono nikoga i nije zanimalo, a deca su nam već izrasla i imala su svoja mišljenja koja ne samo da su bila slobodnija od naših već su se suprotstavalja našim i opštim. Kao između prstiju pesak, iscurilo nam je vreme. Sedimo, ćelavimo, ugojeni smo, gubimo zube, imamo problema sa zdravljem, imamo psihičke tegobe, i bez para smo zgužvani kao krpe u očima naše dece koja su otvorila smelo i hrabro vrata novom mileniju.
Mi nismo kao generacija želeli ništa na kvarnjaka, naša naivnost i čistota su bile besprekorne. Pravdali smo se time da se negde i od nečeg mora živeti, a da u slobodnom vremenu imamo slobodni duh koji negujemo kao retku biljku u saksiji koju držimo na počasnom mestu u našem, na korišćenje uz minimalnu naknadu od društva, dobijenom stanu.
Pod staklenim zvonom stasali smo u mlade i negovane ljude koji su tražili odgovore na svoju egzistencijalnu upitanost u opštem jednoumlju. Naše pobune su bili krici u gluvim sobama, naša ogromna energija usmerena u romantični hedonizam, začinjen dobro upakovanom i programiranom muzikom. Pojedine pobune, istupi ili pak mišljenja veštom manipulacijom obesmišljavani su i pretvarani u duhovne nakaze vredne svakog prezira, a kao odgovor ponuđena je ušemljenost u kolhoze, naviknutost na plate, udvorička iluzija samoupravljanja koja je simulirala da se mi nešto pitamo, a kult slobodnog mišljenja je zamenjen kultom godišeg odmora i letovanja tamo negne na peščanim plažama Jadrana.
Пријавите се на:
Коментари (Atom)