A sada, samo još da kažem da je pisanje na blogu i na fejsu redovni i svakodnevni trening pisaca i da ako se uputimo na deleki cilj, u potomstvo koje dolazi, svojim knjigama, pisac mora da ima dobru kondiciju, a ujedno i svest da se velika dela i velike knjige ne pišu svakodnevo. One se rode i dese kao nešto što je od Boga dato i što pisac ispisuje kao neki kosmički i nebeski diktat. Naravno, da bi se do tog nebeskog i večnosti vrednog diktata stiglo, mora se trenirati i mora se svakodnevno pisati.
Devetnaesti, a i dvadeseti vek su minuli za nama. U vremenu trećeg milernijuma, kad su mogućnosti za pisanje i objavljivanje toliko razvijene i kad je blog ili fejs zamenio obimne beležnice u kojima su pisci pisali sve i svašta, a onda ono izabrano koristili za svoje buduće knjige, dok su se ostaci to jest pabirci iz tih svesaka nakon njihovog života vađeni iz rukopisa i kao crtice, dnevnici ili pak zabeleške objavljivani, kako bi se obnavljala veza sa samim piscem i sa njegovim delom. Mnogi pisci imaju završeno delo i opus, pa onda beleške i crtice deluju kao nešto novo i sveže.
Često srećem ljude koji kritikuju moju sklonost da svakodnevno pišem i da isto objavljujem na mom blogu i na fejsu i najčešća zamerka im je kako je to neka vrsta hiperprodukcije, koja u književnom smislu ne vredi puno i da je daleko bolje kad se budući tekstovi više i dublje proživljavaju i da se na njima više radi u smislu da se kontrolišu i da se ne objavljuje sve i svašta što piscu padne na pamet. A onda su mi se pojavili oni koji su zagovornici teorije da oni koji imaju ozbiljne planove u književnosti često imaju po jednog ili dva čitača svojih tekstova kako bi sa više pari očiju videli eventualne greške i pre objavljivanja ih što pre otklonili. Ti isti mi spočitavaju da ne kontrolišem dovoljno svoje tekstove i da oni nekada izađu u književnom smislu nedovoljno rafinirani i pročišćeni i da ja svakako moram imati one koji će pre objavljivanja čitati moje tekstove i ukazivati mi na slabosti.
Kad nas pritisne velika muka, najednom se probudimo iz turbulentnog i postmodernog transa i setimo se da smo zaboravili da budemo dobri, čestiti, humani. Da nam je tržišna trka i svakodnevna utakmica za boljim i kvalitetnijim životnim standardom bila izlišna. Da kad su nam životi ugroženi i nemamo druge brige do da spasemo sebe i bližnje. Shvatimo da život i nema dugi smisao do da se iživi. Shvatimo da zlo gordorsti, karijerizma i želje za uspehom po svaku cenu na koje smo kao narkomani, kao potrošači i konzumenti šarenih reklama navučeni našom lakomislenošću, nema nikakvog smisla. U nama se tada probudi ona druga i dugo potiskivana strana ličnosti i počinjemo verovati u reči kao što su saosećanje, solidarnost, prijateljstvo, briga za druge i ljubav. Shvatimo da su nevolje i muke najbolji učitelji našeg brzog i iskrenog preumljenja. Shvatimo da su se u nama starim ljudima probudile zaboravljene reči koje će oživeti naš plemeniti karakter i dati nam veru, volju i snagu da istrajemo jedni za druge, kao čestiti ljudi među čestitim ljudima.
Intervju za List Zrenjanin, septembar 2025
1. Iz štampe su nedavno izašle Vaše nove knjige „Vodiči zlatnog teleta“ i „Zaratustrin ples nad Jugoslavijom“. Šta Vas je inspirisalo i o čemu ukratko govore?
Knjiga „Vodiči zlatnog teleta“ je nastajala u poslednjih više od 30 godina. U pitanju je poetska korespondencija između pesnika i političara, između kulturnog radnika i kulturnog birokrate, između nagrađivanih i nenagrađivanih pesnika. To je knjiga koja govori o pogrešnoj interpretaciji kulturnih dešavanja, kako ovde kod nas u Vojvodini, tako i čitavoj Srbiji. O tome kako su političari pod vidom kulture podmetnuli kukavičje jaje turizma, folklora i raznoraznih gastronomskih popazjanija koje nam u velikoj meri srozavaju intelektualni nivo i savršeno odgovaraju filozofiji „Use, nase i podase“. Dakle, „Vodiči zlatnog teleta“ su angažovana zbirka pesama koja nikoga ne štedi i ima za cilj da pokaže svu naopakost lokalnih kulturoloških popazjanija gde se lepota, dobrota, čistota i uzvišene duhovne, religiozne i estetske vrednosti guraju pod tepih ili treći plan našeg svakodnevnog življenja.
Knjiga priča „Zaratustrin ples nad Jugoslavijom“ je veoma aktuelna
u ovom vremenu, a i u svim vremenima političkih previranja. U njoj pratim
turbulencije revolucije i kontrarevolucije, pojedince i previranja u njima,
kako na ovim našim vojvođanskim prostorima, tako i na vaskolikim jugoslovenskim.
Knjiga „Zaratustrin ples nad Jugoslavijom“ otvara sećanje na pojavljivanje
kapitalne Ničeove knjige „Tako je govorio Zaratustra“ i ukazuje nam da
tad jasno počinje da se utiskuje sloboda i imoralističke
filozofije pogleda na svet koji je izvršio
destrukciju naše socrealističke stvarnosti i uveo nas u vreme postmoderne, u
vreme ratova i svega onog što smo proživeli prethodnih godina.
Dakle, kroz knjigu „Zaratustrin ples nad Jugoslavijom“ pratimo dešavanja koja su se u poslednjih 100 godina zbila u našoj bivšoj zajedničkoj nam državi. Kroz te priče dobijamo jednu univerzalnu sliku ko smo, gde smo, kakvi smo bili i kakvi ne treba da budemo.
Roman „Bapa“ i knjiga priča sa Svete Gore „Paterica“ su prevedeni na engleski.
„Bapa“ je kao roman – ambasador naše zavičajne banatske, vojvođanske i srpske književnosti, ali i svojevrsni ambasador jezika, običaja i tradicije našeg zavičaja kojim mi pokazujemo čast, čest i dostojanstvo naših ljudi i duboko verujemo da time menjamo skaradno sliku koju je o našem čoveku socijalizam nametnuo. „Bapa“ je do sada preveden na mađarski, slovački, rumunski, francuski, makedonski i evo, sad na engleski, a pripremi je i prevod na italijanski.
Knjiga putopisa sa Svete gore pod nazivom „Paterica“ je prevedena za potrebe mog prijatelja, finskog pastora koji, inače, moje knjige, i pesme iz knjige „Moj gospode“, i poeziju sa religioznom tematikom koja je prevedena na engleski, čita vernicima na svojim misama.
Moja i pesnička knjiga pod nazivom „Prolazna soba“ je zbirka od
stotinak priča koje nam govore na jedan poetičan način o tome kako se susreću
duše, kako se susreću ljudi, o tome koliko smo okrenuti jedni drugima, a isto tako
koliki je taj naš silni vapaj da se nebesima oradostimo i nađemo smirenje u ovom običnom i svakodnevnom
životu.
2. Objavili ste i jednu značajnu monografiju. O čemu je reč?
Monografija pod nazivom „Proleće Sime Cucića: petnaest godina
književne manifestacije” nam govori o manifestaciji iz oblasti dečje
književnosti koju smo mi iz Banatskog kulturnog centra osmislili, pokrenuli,
organizovali kroz sve ove godine, a u slavu Sime Cucića koji je rođen u Novom
Miloševu, a umro u Zrenjaninu i čitav svoj radni vek proveo u Zrenjaninu. Manifestacija
je okupila veliki broj najeminentnijih profesora, teoretičara i kritičara dečje
književnosti i ona je na neki način afirmisala književnu kritiku i teoriju
književnosti za decu kao jedina manifestacija koja se tom oblašću bavi, tim pre
jer je Cucić rodonačelnik književne kritike književnosti za decu na vaskolikom
srpskom i jugoslovenskom prostoru.
3. Šta publika može da očekuje od BKC izdavaštva u narednom periodu
Nakon dve vrlo značajne knjige koje smo nedavno objavili autora Vladana Radovanovića, udžbenika „Višemedijska umetnost” i kapitalnog romana „Biti”, u pripremi je još jedan njegov životni projekat, knjiga „Snovi”. Svoje snove Radovanović je zapisivao i oslikavao više od pola veka i ova knjiga predstavlja nešto jedinstveno ne samo kod nas već i mnogo šire.
O izuzetne važnost i za delatnost BKC-a i za našu izdavačku scenu je i drugo kolo „Izabranih zenitističkih dela”, koje je uveliko u pripremi. Podsećam da je prvo kolo nagrađeno prestižnom nagradom Beogradskog sajma za izdavački poduhvat.
Čitaoce naravno očekuju i nove brojne knjige savremene poezije, proze, i knjige koje se bave istorijom tradicijom, baštinom, jezikom i kulturom našeg Banata.
4. 1975. objavili ste prvu priču, a od 1980 prisutni
ste u mnogim književnim časopisima. Šta se promenilo za protekle četiri decenije
kako u vašem stavralaštvu, tako i u izdavaštvu?
Ja ove godine slavim jubilej, a to je 50 godina od objavljivanja moje prve priče u školskom časopisu u Kikindi. Za ovih pola veka, u mom životu se mnogo toga promenilo.
Prvo, duboko sam zagazio u sedmu deceniju života, a isto tako do
sada sam objavio oko 70 mojih knjiga. Dakle, ništa se veliko nije promenilo
osim što je dečak postao starac, koji je ispisao knjige poezije, proze, eseja,
kritika, a usput je snimio nekoliko filmova, organizovao preko 1.000 programa
na kojima je lično učestvovao, primio neke od važnih književnih nagrada i evo
još uvek se raduje i srećan je kad ga ljudi čitaju i kad kupuju njegove knjige.
5. Kakva je današnja banatska književna scena? Šta treba popraviti
da tako kažemo?
U ovom vremenu, banatska književna scena je mnogo moćnija, snažnija, lepša i uzvišenija nego što izgleda i to nikako nije zasluga kulturne birokratije, i njenih institucija već naprotiv, to je zasluga snažnih, vrednih, talentovanih, odgovornih pojedinaca koji duboko veruju da ovo tlo, koje ih je iznedrilo, ima za njih status svete zemlje i otuda u njima toliko snage i energije, toliko vere i ljubavi da istraju iako se oko njih paradiraju raznorazne Jade i Krkanijade, a sve pod plaštom kulture.
6. Koliko su Zrenjanin, Banat, Vojvodina plodno tlo sa kojeg autori
mogu crpeti inspiraciju.
Zrenjanin je centralno mesto srpskog dela Banata i zato on ima veoma važnu i značajnu ulogu kao stožer naših zavičajnih okupljanja i neokupljanja, ali u svakom slučaju da Zrenjaninu fali jedan kulturni poslenik kao što je bio pokojni Ivan Danikov, za koga predlažem da se ustanovi nagrada sa njegovim imenom i likom. Dakle Ivan Danikov koji je duboko ubo u ovu zemlju barjak naše književnosti i bio gromobran koji nas štiti od raznoraznih kvazi kultura koje su padale na nas.
To što uviđam i zabrinem se ponekad da živim izvan velikih kulturnih centara Bogu iza nogu Samo je trenutna sumnja stvaralačko dvoumljenje koju pisanjem i objavljivanjem knjiga prevladavam Shvatio sam svaku moju novu knjigu kao deo velikog svetskog kreativnog i kulturnog procesa koji makar za jednu mrvu pomera granice i čini da život i svet u vremenu sadašnjem i budućem budu i pozitivniji i lepši i bolji Jer nije važno odakle ideš daleko je važnije gde ideš
Pamtimo mnogo, a zaboravljamo još više. Čini mi se da zaboravljamo i ono što smo znali i ono što nismo znali, što smo tek trebali da saznamo.Zagledani u ono što treba da dođe, ispunjeni varljivim nadama i verom da je nas baš šivot odabrao da grabimo napred, a sa svešću da nam i nema druge.I tako protrčavavamo dane mesece godine i kad se obazremo vidimo da smo protrčali kroz život, da smo ispunili naše majušnje sudbine, a sve u nekoj brzini, u žurbi, bez spremnosti za introspekciju i jasnog uvida u ono što pamtimo, u ono što je sačinjavalo našu sudbinu. Postoje trenuci kad zaista treba se malo zaustaviti, prikočiti i sećanjem osvežiti pamćenje. Vratiti slike, događaje i promisliti i proživeti ih jioš jednom. I to ne samo lepe, one gde smo se junačili već i one kad smo iskazival sav svoj jad i bedu karaktera.Tek toliko da osetimo da smo živeli, da smo to mi sami sa svim manama i vrlinama.
Mi smo veseo zadovoljan i srećan narod. Svega imamo i sve nam je potaman,da nije tako ne bi nam se dešavalo ovo što nam se dešava.Ovih dana ceo Banat se trese od dobre muzike,mudro probrane da se zadovolje svi ukusi, mislim na muzičke. Ovih dana ceo Banat, a i šire miriše opojnim mirisom kolektivnih kuvanja ribljih čorbi i raznih paprikaša,pasulja sa slaninicom itd.Svako selo ima svoje dane, ludaje paprike, čvaraka,pasulja, kupusa,štrudli,slanine,kobasica itd. Svako mesto ima po nekog velikana kom se sa slavljem folklorom i ostalim kulturno umetničkim programima odužuje.A o smotrama paradama i defileima da ne govorimo,bez toga se nemože, a i kako bi kad svi to imaju, kad je to trend, kad je to in. Malo koga može obići ova velika narodna sreća oživljavanja stare i već pomalo zaboravljene tradicije i prosto fabrikovanje nove, ove posmoderne i hibridne tradicije.Ni pisac ovih redova nije dovoljno imun na toliku velikodušnost populističke sinergije koju mu je sa ljubavlju ponudila politička elita. Pisac ovih redova, bar za sebe,misli da ima pametnija posla, da ima i drugih odgovornosti, da postoje i drugi načini da se iskaže velika sreća što živimo tu gde živimo,ali ko će još slušati pisce u vremenu festova, jada dana i parada.