Radovan Vlahović

Pravo u oči

samo
ćuti
i
gledaj
pravo
Bez
emocija
samo
pravo
u
oči
ubicama
molim

Samo lepa reč i pozitivna emocija mogu učiniti da u trenutku svopšteg besa i razdraženja duboko povređene duše nađu smirenje i utihnu i zaborave se i ponovo uspostave preko potrebnu harmoniju unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta.

Za sada toliko

Oduvek sam sebe doživljivao i o sebi govorio kao o pravoslavnom Srbinu iz Banata kojem je zajedno sa drugim narodima Jugoslavija zajednička država- Nikada mi jugoslovnstvo nije smetalo a li sam uvek u osnovi svog indetiteta imao svoje "slatko pravoslavlje" i srpstvo kao nacionalno obeležje. U vremenima budućim svakako bih se trebao pozabaviti sećanjem i razmišljanjima na razne identitetske teme, a za da toliko..

O Raši Popovom

"Raša je bio neko ko nam je otkrivao nove vidike, talente i ukazivao nam je na nove vrednosti. Svojevoljno je ušao u lik Raše pronalazača što se deci mnogo dopadalo Voleli su način na koji je glumio. Tako je Raša otvorio svoje srce za sva dečija srca i obrnuto Za sve ove godine dok je nastupao bio je jedan od najomiljenijih likova dece i po tome će još dugo ostati zapamćen."

Ovo sam preuzeo na fejsu i dopalo mi se i evo delim sa prijateljima.

Nemam kade

Često čujem i pročitam kako se dešavaju svađe među ljudima. To me onespokoji i uplaši jer vidim da svi žele da budu u pravu.Ponekad od mene traže savet ili pak traže da budem sudija, što je veoma nezahvalno i mučno. U takvim situacijama ne dajem nikakav određen sud već mirno saslušam obe strane, povučem se i ne prenosim razgovor dalje. Kod mene u zavičaju postoji jedan idiom koji kaže; NEMAM KADE.

Tu sam

baš tu opet

kao i uvek

pod pogledom

Boga oca svedržitelja

i tvorca

Kupa me i vida mi rane

svetlošću svojom

Da osnažem

I obožen

ispišem delo moje

u slavu njegovu

Џонатан Ли Вајс „Пупољак зла“ ( о Србима)

Веома чудан народ: не можете их уклопити ни у један светски поредак.

Иако знају да губе, без крви се неће одрећи ниједне своје територије.

Током Другог светског рата страдали су колико и Јевреји. За једног немачког војника убијано је 100 Срба, мађарске казнене јединице су их поклале и бациле испод новосадског моста. Бугари су упадали у њихова села и на најбруталнији начин убијали жене, децу и старце. Усташка војска је направила посебан нож за клање Срба, а са њим су ишли католички свештеници говорећи: „Ви кољите, а ми ћемо вас ослободити од грехова“.

Османлије су им одузеле мушку децу. Крстили су их и муслимани и католици.

У Првом светском рату Французи су им слали топове, али погрешне топове да би се што дуже бранили и што више гинули; слали су им брашно за војску помешано са пиљевином, да би им на крају рата наплатили и пертле.

Немачки авиони су их бомбардовали 1941. године, а савезнички авиони 1944. године.

Рекли су „не“ Османлијама, „не“ Аустроугарима, устали су против немачке окупације, а против Стаљина 1948.

Никада нису хтели да приступе било каквом савезу, било ком пакту, нити да изађу ван својих граница.

На Косову су стали против Отоманског царства да би заштитили Европу. Касније су устали против Аустроугарске да заштите своју веру.

Нема империје или силе против које нису устали.

Убили су цара Мурата и престолонаследника Фердинанда, а свом краљу одрубили главу када је покушао да их потчини аустроугарском политиком.

Занимљиво је и да су у тренуцима свих својих крвавих историјских страдања увек остајали без савезника.

Победили су на бојном пољу, али изгубили за преговарачким столом.

Штавише, они никада нису били терористи или антисемити.

Воле све подједнако, ни мраве не газе јер су и они божја створења.

Много су крварили за Европу, а над српском судбином још нико није заплакао.

Свет је некако одушевљено прихватио њихову сатанизацију, а нико није помислио да се они једноставно бране.

Мислите да су Срби узнемирени што их свет не воли?

Верујте ми, ни најмање.,

Готово да нису ни покушали да убеде свет."

"Срби све што им се дешава сматрају својеврсним антихристовим ударом на православље, а у тој борби једини им је савезник Бог."

Knedla

Postoji više vrsta knedla. Jedne se koriste za supu i prave se od griza, Druge se prave od brašna i stavljaju se u paprikaš. Postoje i treće koje nastaju kao proizvod nezadovoljstva i straha.One nam se same zaglave u grlu i kad pokušavamo da izgovorimo reč nismo u mogućnosti.Ako neko zna za još neku vrstu knedli neka slobodno javi.O knedlamu u grlu može se mnogo toga reći, a verujem da drugi ljudi od mene znaju mnogo više.Sigurno su i inventivniji u opisivanju situacija sa knedlama.Neki su napisali stranice i stranice opisujući ih do u tančine.Neki se spremaju da islikaju triptihe o knedlama. Neki komponuju sonate na temu knedla, knedla knedlica,itd, itd.Romani se pišu na temu knedla u više nastavaka.A ono što je posebno interesantno i filamdžije se okreću njenom veličanstvui knedli.Dramski pisci govore o knedlama u tri slike, a vajari prave ogromne skulpture knedli.I praotac Adam je sigurno imao knedlu u grlu kad je shvatio da je prevaren.O knedlama se može reći da su iz raja izašle.

Prst u oko

Nisi revanšista

a kad pričaš o otkupu

Stavljaš im prst u oko

a oni se taman zaboravili

niko ne spominje

i računaju prošlo je

A onda si ti našo da objaviš

svoju kao opštu istinu

o narodu stradalnom

i u boga verujućem

Zato ćutu i pravu se

ko da ništa nije bilo

u prošlosti

A bilo je i te kako

kaže mi prijatelj

Oni ćute

I drže te u obruču

od tišine koja plaši

Godinama se bavim vašim đedovima

a kad vi treba mojim da se bavite

ćutite kao zaliveni

Oko mene mnogo diplomiranih

sa delom tankim il nikakavim

A tranžiru i miniru digod stignu

i falu se kako oni svešta znadu i umedu

Oni Misle

da opasnost sam im

A onda ti neka pobožna lisica

da ne veruješ

podmetne nogu

dok ćerka funkcionera komunističeke

omladine skine plakat za tvoje književno veče

Kafa je bila topla

Kad sam te ponovo sreo
našao sam sebe
mladog i neukrotivog pesnika
što juri mahnito Panonom
maše rukama kao krilima
i vuče za sobom po zemlji
gomilu pijanih i bahatih
noćnika što ne daju mu
da uzleti
Sedeli smo u kuhinji tvoje majke
kad sam ti doneo desetak mojih
knjiga koje su poslednjih godina
na svet izašle
Ovo si ti sve napisao, pitala si
Ovo sam do sada objavio
a napisanog je još više
Želiš li kafu, rekla si
Može bez šećera, odgovorio sam
Bila je to prva kafa u mome
životu da mi je skuvala
žena koja se posle naše mladalačke
veze preobrazila u animu
Pričali smo o opštim stvarima
A prethodne noći sam je u snu video
Bio sam sa nekom mladom ženom
u parku na klupi i ljubili smo se
Naišla je i videla me u naručju druge
Po pogledu sam video da je ljubomorna
I to je bio prvi put da sam u snu video
njenu ljubomoru
Sedeo sam u njenoj kući i gledao
kroz prozor niz drum
Nisam joj rekao da sam često sanjao
njenu kuću i njenog oca
A onda sam joj spomenuo da ne znam
ni kako se ona preziva
Kad mi je rekla imao sam utisak da
ne mogu da zapamtim to jednostavno
prezime Kirić
Pričali smo, gledali se u oči, ja sam pušio
i želeo da sve to što duže traje
Kafa je topla, rekao sam, moraću polako
Nigde ne žurimo, rekla si
Tek popodne nosiš Ivanjsko cveće na
groblje kod roditelja
Svako od nas je postao ono što je želeo
i svako od nas je dobio od života
ono što je mogao da ostvari
Ona je bila viši činovnik u gradskoj upravi
a ja pisac čije delo raste i nadrasta
mene samog
Na taj dan, kad smo pili kafu
a pre četvrt veka, osnovao sam Novi Zenit
a to veče sam imao poziv iz Amerike
Znao sam oduvek da Gospod ima planove
samnom, a poslednjih dana mi se to i potvrđuje
Rekla je da neće prodati roditeljsku kuću
to me je obradovalo i dalo mi je nadu
da ću i u budućnosti biti u prilici da je sretnem.

A desilo se suprotno

Ne samo da je prodala kuću i dala pare deci

već ju je i zaboravila

ili se to meni samo činilo.

Preporuka

Za jačanje nogu

Losos

Grčki jogurt

Španać

Barena jaja

po jedno

za doručak

Orasi sa medom

Banane

I dobar štap

sa rukohvatom

Iz popodnevne dremke, a venčavao sam se

Iz popodnevne dremke

a venčavao sam se

u snu

na brdu raskošnom

iznad groblja

Probudio me je

snažni prolećni

pljusak

Grmilo je i sevalo

Zaboravio sam

vreme, mesto, svatove,

sveštenika,burme

nevestu sam zaboravio

Kad pogledao sam

kroz prozor

u sumoran kišni dan

' AJD' MALO OD DUGA VREMENA, DOK MI SE SUPA KUVA ZA RUČAK, DA MUTIM VODU!Nada Popović

Objavu, koju delim, napisao je moj dugogodišnji Fejsbuk prijatelj Radovan Vlahovic, čini mi se da smo se zapratili negde 2009 ili 10, još nisam pojma imala da ću živeti u Novom Bečeju i ovog zanimljivog čoveka više puta u novobečejskoj gradskoj biblioteci videti uživo.

Samo VIDETI, ne i UPOZNATI!

Doduše, sećam se, mada davno beše, da smo konverzaciju počeli ne baš dobro, jer čovek je pisac ( koliko i kako formalno obrazovan, ne znam) koji je uradio jednu dobru stvar: u Novom Miloševu, gde živi, formirao je i vodi nešto što se zove Banatski Kulturni Centar, a što okuplja pisce i pesnike iz ovih krajeva.

Počevši da ga pratim na Fejsbuku, blesava kakva jesam, prvo što sam konstatovala i zamerila mu - bilo je da je PRILIČNO NEPISMEN!

Sećam se da su zbog toga neke njegove obožavateljke osule drvlje i kamenje po meni, a on je reagovao prilično blagonaklono, oprostivši mi taj bezobrazluk.

Nastavili smo da se pratimo, bar JA NJEGA, često spuštajući lajkove na njegova pisanija, za koja i dalje tvrdim da bi im redigovanje bilo neophodno!

Po dolasku u NB, pomišljala sam da bi tog čoveka vredelo upoznati, stoga što po mojim fiokama leži nekoliko ozbiljnih koncepata romana u pokušaju, leži i čeka da se smilujem i da ih razradim. Pomišljala sam da bi možda mogao da mi pomogne da to izdam, pogotovo stoga što sam, tokom ovih devet godina, živeći u NB, imala priliku da čujem i vidim kakve je sve književne tvorevine, jedva malo bolje od srednjoškolskih sastava, podržao i izdao njegov Banatski kulturni centar.

I naravno sve više gubila volju, shvatajući da sam tip osobe koji se NIKADA neće uklopiti u " establišment"!

A potom sam i sama, imajući sve više vremena, otkrila neslućene mogućnosti koje pruža pisanje na Fejsu.

I pisala, pisala, pisala, . . . U poslednje vreme počela i da pričam, jer sam otkrila da mi je lakše zbog mog lošeg vida.

Šta se dešava!? Za ovih, više od 10 godina, nisam sigurna da mi je Radovan, poklonik lepe reči, na sva moja pisanija, poeziju, brbljanja, uputio više lajkova, NEGO ŠTO MOŽE DA STANE NA PRSTE JEDNE RUKE! Komentar NIJEDAN NIKADA! Makar negativan, ma bilo šta, eto iz sličnog miljea potičemo, on je u svom romanu "Bapa" opisao između ostalog, život i snalaženje dobrovoljaca prispelih iz Like, Bosne u ove krajeve, a i ja sam toliko puta pisala o tome i o svojoj porodici u raznim kontekstima.

Imam isuviše godina, nemam više vremena za nepotrebnu i lažnu skromnost, dakle reći ću nešto što može zazvučati pretenciozno, ali zaista mislim da nije teško bilo primetiti da sam mnogo veći spisateljski potencijal od mnogih kojima je Radovan pomogao da njihove knjige ugledaju svetlost dana, pa me se moglo kontaktirati, ohrabriti, pomoći savetom, . . .

Morao me je ovako belu, upadljivu i impozantnu zapaziti u biblioteci, ne mogu da se ne pitam ZAŠTO mi nikada nije prišao!? Ipak sam ja neka dama, nije bio red da JA prilazim

E, e, e, ali da nije te provincijske ( ma i ne samo provincijske) književničke surevnjivosti tipa: - daje se šansa onima za koje vidim da su lošiji od mene, ali nikako i onima koji su, izgleda, potencijalno BOLJI, jok, jok, to ne može!

Slična vam je to priča kao ona situacija o kojoj sam više puta i pisala i govorila - način na koji sam, posle povratka iz BG, dočekana u svom selu. Mnogo sam morala da se naradim da bih dokazala koliko znam i stekla poverenje svojih zemljaka.

Dakle, ne očekujem da će Radovan i na ovo reagovati, a za neku pomoć u književničkom smislu više nisam ni zainteresovana.

Tu je Fejsbuk, pa mogu da pišem do mile volje i da to što želim da kažem - dođe do ljudi očas posla!

Tu je i YouTube i tamo imam nameru da još svašta ispripovedanog objavim. Nikad se ne zna zašto će to biti dobro, a zaista imam još mnogo toga da kažem.

To što Radovan i njemu slični neće ni lajkić da tapnu na moja sočinjenija, neće me obeshrabriti! Ja na njihova hoću, kad god mi se dopadnu.

Toliko, vreme je da pravim knedle za supu..

Прикажи превод

„Човек пева после блата”.

Крај године је и на адресу редакције Повеље, по обичају, стижу обавештења о конкурсима за бројне књижевне награде. Као редакција која држи не само до квалитета објављених издања, већ и до видљивости добрих књига што долазе с наше адресе, редовно шаљемо прописан број примерака на конкурсе за књижевна признања. То је и нека врста обавезе према ауторима. Уосталом, за последњих двадесетак година, књигама објављеним у Повељи додељено је преко 40 угледних књижевних награда. Сви пређашњи уредници, почев од Драгана Хамовића, преко Горана Петровића и Живорада Недељковића (који је и данас у редакцији), па до мене, држали су и држимо до тога да репрезентативност наших издања треба да буде изражена и на овај начин.

Недавно је стигло и обавештење и о конкурсу за награду „Душан Васиљев”. Да подсетим, ранијих година ову гласовиту књижевну награду добили су писци и песници Раичковић, Павић, Љуба Симовић, Албахари, Вава Петковић итд, па све до младих, изузетно добрих стваралаца попут Маше Сеничић или Драгане Младеновић. Награђивани су, јер је жири радио ваљанао, а да би се радило ваљано – мора се понешто и знати о томе што се ради. Ове године, међутим, жиријем је председавао Радован Влаховић. А и следеће ће, како се наводи у пристиглом обавештењу. Треба видети ко је награду добио ове године и све ће бити јасно. Наравно, није у том жирију био сам, али уз двојицу афирмисаних новосадских књижевника (којима овом приликом машем, уз кисели осмех), он је ПРЕДСЕДАВАО. Он. Радован Влаховић. Он. Који се у вредновање поезије разуме као што се свима пословично позната, али никад виђена Марица, разуме у ону мушку анатомску област. Он. Који књижевне награде додељује Игору Мировићу, за... Не знам тачно за шта. Највероватније за „пројекте” које касније добија од покрајинске владе, за своју „репрезентативну” установу културе Банатски културни центар Ново Милошево.

Зашто све ово пишем? Највише због тога што не бих желео да Повељине песничке књиге заврше на неком столу у Кикинди, где ће их овај председавајући гурнути у страну, јер Мировићу, вероватно, треба још која награда – зашто не и награда „Душан Васиљев”. Ипак, сматрам да није у реду да одлуку о томе да ли Повељине књиге из овогодишње песничке продукције послати на поменути конкурс или не доносимо без консултације с ауторима. Зато их молим, а то су: Ђорђе Кубурић, Драгослав Дедовић, Жељко Тешић, Радослав Миленковић, Ранко Рисојевић, Александар Б. Лаковић, Милан Вучићевић, Милан Јовановић, Борис Јовановић, Огњен Петровић и Слађан Милошевић – да ми јаве, испод ове објаве или у инбокс, свеједно, да ли желе да им књиге вреднује жири на челу с Радованом Влаховићем. Поштоваћу жељу сваког од наведених аутора. Ауторима који нису на ФБ послаћу допис мејлом. Све ово пишем јавно јер, напросто, на појавне облике будалаштина треба реаговати одговарајућом мером.

А Васиљев би рекао: „Човек пева после блата”.

Све реакције:

Nebojša Lapčević, Vladimir Stokić и још 229