Malo koristiš, a malo se okoristiš. Dakle, u tome je stvar; da su gospoda pišala u istu tikvu sve vreme. Između brđana i ravničara uvek postoji velika, grbava i rapava površina.
DNEVNIK PISCA Toliko veliki pesnik koliko je velika
Toliko veliki pesnik koliko je velika tema Gospoda našeg Isusa Hrista kojom se ti baviš. Amin!
DNEVNIK PISCA Na terasi sam. Pijem kafu i to onu iz automata
Na terasi sam. Pijem kafu i to onu iz automata. To je ona mala. Šta reći? Evo, gugutke pevaju... Verujem da ih čuješ. Dud u mom dvorištu ima blizu četrdeset godina. Možda malo više, možda malo manje. Ne mogu to odrediti, ne mogu se setiti tačno koje godine... Kao samonikli dudić se pojavio u žbunu, pa smo ga onda okresali i doveli da bude redovan. Arsena sam sasvim slučajno našao i počeo sam da kapiram koliko on u toj pesmi vapi za nekom mladošću, to jest taj neki junak, neka mladost koja... Vrlo čudna stvar. Inače, kad sam bio na Fruškoj gori, onda su mi dolazili prijatelji iz Beograda vikendom, moj drug Rajko, kod kog sam docnije bio u Londonu i sa kojim sam tamo napravio kompaniju. Inače, u Krušedolu sam bio i onda je on dolazio sa crvenom Ladom, imao je kasete i ouštao je Arsena i jednostavno, ta pesma mi se vrtela u glavi. To je, u stvari, muzika nekih naših života i neke naše mladosti i one bivše, velike države koju mi nismo rušili, a u kojoj se nismo ni okoristili, koja nam je bila kao neki ram za veliki portret, ali evo i to smo nekako prevazišli. Sad se taj portret, naravno, suzio, valerisao, malo postali... Malo smo postali drugačiji, ali otom – potom, evo tu sam. Samo da te pozdravim. Da ti poželim prijatan dan, verujem da je i kod tebe sve u redu. Inače, ja sam juče išao za Kikindu. Bio sam kod mog prijatelja Dragana Batinića, malo smo posedeli kod njega na terasi, on je inače operisao rak grla i bio je na ivici života i smrti, ali pretekao je! Pretekao je, ne sme da puši, ali zato pije pivo i onda sam kod njega sedeo malo i slikali smo se tako što je on držao pivo i moju knjigu, a ja sam... Njegova supruga mi je nabrala smokava, ja sam kao držao, ne smokve, šta pričam sad? Trešnje! Da, da, trešnje, jer išli smo kod Senke juče ja i Silvija i Senka nam je spakovala urme, urme, ja oću da kažem smokve. Čoveče, kako sam postao... Postao sam vrlo, vrlo zaboravan, ali ne smeta ništa. I da sam malo zaboravan, pa evo, samo kad sam tu, kad sam priteko. Evo, uglavnom, bili smo kod Senke, bili smo kod Dragana i naravno kad sam se vratio, sinoć smo išli do apoteke i onda sam otišao do groblja. I bio sam na grobu kod mog brata i kod roditelja. Ništa posebno, ali eto tako. Tako da, evo gugutke i dalje pevaju, tu smo, čujemo se, želim ti lep dan i naravno molim se za tvoje iscelenje.
DNEVNIK PISCA Ne treba zaboraviti na Salijerija
Ne treba zaboraviti na Salijerija i na njegovu potrebu da kontroliše situacije. Kako je to čudno. On je stajao Mocartu iznad glave. Prosto se hranio time da ovome uzima energiju. I ne samo to, nego da mu zauzima prostor. Bože... Amadeus... Pričao o Mocartovom životu i tako... Sjajno je izvajan lik Salijerija. Da, da... Salijeri, Salijeri. Svaki Mocart ima svog Salijerija. Da. E, to je to!
DNEVNIK PISCA Dakle, ti nisi toliko važan
Dakle, ti nisi toliko važan i veliki pesnik da bi dobio sve te nagrade, ali tema kojom se baviš – Gospod je velik. On je važan i Njemu stižu i fala mu za to što ti je postao tema i opsesija za čitav život. Da o njemu pevaš, stvaraš, da se njime baviš i da knjigu za knjigom namenjuješ i ulepšavaš, jednu za drugom. Amin! Bože, daj.
O češanju
Kad je kako i ko je prvi počeo da se češe o druge teško je utvrditi. Istorija o tome ne piše. I u književnosti se to ne pominje. Pisci su obično bili zaokupljeni nekim lepšim životnijim temama. Tu su bili u glavnom muško ženski odnosi prelamani kroz istorijke teme, pa onda oslikavanja unutrašnjih života i portreta duše itd. itd. Tema je mnogo i ne mogu se sve nabrojati, ali uglavnom su birane da se pomalo podiđe čitalačkom ukusu u vremenu u kom su dela nastajala.Češanjem i češatorima se malo ko bavio, oni nikome nisu bili interesantni. Oni nisu bili inspirativni,jer njihovi životi nisu gotovo nikad ulazili u neke dramske situacije da bi pisci i čitaoci mogli na neki način zaintrigirati da o njim nešto napišu.Mapa njihove duše je uglavnom bledunjava i njihove reči su uglavnom površne i opšte tako da se teško i pamte, ali one su uvek tu. Kako u literaturi tako i u životu.Oni se uglavnom kamufliraju prosečnom opštošću i vema retko su iskreni. Njih u narodu zovu još i muftadžijama, grebatorima, podguznim muvama,ljigavcima, ljigama parazitima, gotovanima itd.Za njih su drugi u glavnom tu da bi se oni o njih na ovaj ili onaj način okoristili.Oni se češu o vaša kako duhovna dobra, tako i materijalna.Alavi su ali to ne pokazuju. Malo se daju ali su zato spremni da permanentno primaju.Sve njima treba i sve oni primaju. Svoje uglavnom ne nude. O svom gotovo ne govore. Njihov život je uvek postrani.Ako imaju porodice i o njima se ne priča.Pribiju se uz vas kao krpelji i šćućure se i polako parazitiraju na vašom otvorenosti, a pogotovu vašoj ne doslednosti i sujeti.Oni vas ne vole i ne razumeju, premda pokazuju suprotno samo da bi se okoristili, da bi se očešali, o neka od vaših dobara.U trećem mileniju oni su se razvili u poseban sloj naizgled lepih duša kako je to govorio jedan tragični mislilac iz predprošlog veka. Teško im se može stati na put je se oni veoma vešto kamufliraju, a svoje češatorske folove prenose sa čoveka na čoveka kao šugu. Ako me pitate gde sam ih sreo i gde ih vi možete sresti, pa osvrnite se i videćete da smo u prošlosti imali jedan sistem koji je proizvodio češatore. Oni su se uglavnom ubacivali na ovaj ili pak onaj način u državne službe.Onako ljigavi leporeki i poslušni otaljavali su svoje dane verujući da je ovaj svet bogom dan da se oni u njemu razbaškare.Njihov najuzvišeniji smisao života je da njima bude dobro, a o koga će se češati i nije im važno.Češu se tamo gde ima vajde, a dali je u pitanju država, institucija,ili pak pojedinac to i nije važno,bitno je da češanje bude uspešno.
Obično se u trenucima dokonosti pronađu neki sitni poslići koji liče na radnju, a nisu to pa se za njih onda kaže da je u pitanju čeprkanje. Taj izraz čeprkanje sam prvi put čuo u mom detinjstvu kad je moja baka koju sam zvao majka govorila kvočka čeprka na đubrištu i traži hranu, a usput kvoca i zabavlja piliće kojima je već otpalo ono prvo bebasto paperje i koji su pored majke počeli da kljucajući traže hranu.Kad su ljudi u pitanju postoje oni koji vole da čeprkaju po tuđim životima. Da čeprkaju po tuđim prošlostima, da taže neke sitne male pikanterije i slabosti kako bi se istima mogli kad za to dođe trenutak narugati, ili pak da bi se mogli okoristiti.Nekome to smeta,a smetalo je i meni u jednom trenutku dok sam bio mlađi i dok nisam shvatio da ono sam što jesam, da tamo sam gde sam, da kako mi je tako mi je, i ni bolje ni gore.Sad sam u ovim godinama ponosan na čeprkače u mom životu i mojoj biografiji pošto mi oni pomažu da se opsetim onoga što sam zaboravio u huku događanja koje mi je život nudio i koje sam ja tako revnosno prihvatao.
Obično se u trenucima dokonosti pronađu neki sitni poslići koji liče na radnju, a nisu to pa se za njih onda kaže da je u pitanju čeprkanje. Taj izraz čeprkanje sam prvi put čuo u mom detinjstvu kad je moja baka koju sam zvao majka govorila kvočka čeprka na đubrištu i traži hranu, a usput kvoca i zabavlja piliće kojima je već otpalo ono prvo bebasto paperje i koji su pored majke počeli da kljucajući traže hranu.Kad su ljudi u pitanju postoje oni koji vole da čeprkaju po tuđim životima. Da čeprkaju po tuđim prošlostima, da taže neke sitne male pikanterije i slabosti kako bi se istima mogli kad za to dođe trenutak narugati, ili pak da bi se mogli okoristiti.Nekome to smeta,a smetalo je i meni u jednom trenutku dok sam bio mlađi i dok nisam shvatio da ono sam što jesam, da tamo sam gde sam, da kako mi je tako mi je, i ni bolje ni gore.Sad sam u ovim godinama ponosan na čeprkače u mom životu i mojoj biografiji pošto mi oni pomažu da se opsetim onoga što sam zaboravio u huku događanja koje mi je život nudio i koje sam ja tako revnosno prihvatao.
Mnogo je onih koji su vikend iskoristili da iz gradova krenu put zavičaja.Da se tamo sretnu sa roditeljima, rodbinom prijateljima iz mladosti.Evo podne će i već osećam miris raspaljenih roštilja.Sela su poslednja destinacija pre odlaska na godišnje odmore u inostranstvo.Život je neizmerno lep,kaže moj komšija paor sitni ovdašnji, udesiš pa trpiš.
Ne nije to bila ispovest
Razgovaram sa sveštenikom juče pre podne o kulturnom životu onako uopšteno pa i u našoj malenoj sredini.Kažem ocu da je sa stanovišta finansija teško voditi privani kulturni centar u državi Srbiji, ali da se opstojava.Onima koji vode javna preduzeća je lakše jer imaju redovnu podršku za svoju delatnost iz državnog budžeta, a takođe i redovne pare za plate. Mi kao pioniri preduzetništva u kulturi i kreativnim industrijama to nemamo i moramo svaki dinar sa mukom da zaradimo kako za programe tako za plate.
Sveštenik me sluša pa kaže; Ti si trebao biti direktor državnog kulturnog centra i nebi te bolela glava, jer kod njih je radio ne radio svira ti radio, kaže mi sveštenik.
U pravu si,bilo bi mi lakše oče, kažem ja, u našoj državi je preko sto pedeset kulturnih centara na bužetu i svi oni liče kao jaje jajetu a moj Banatski kulturni centar je samo jedan.
Sam si izabrao taj krst da nosiš na leđima, kaže mi na kraju razgovora sveštenik.
Sam uz Božiju pomoć, kažem ja, i sa radošću ga nosim. Ovo nije kuknjava prenemaganje, nije ni ispovest, već samo razgovor četvrtvekovnih prijatelja.
DNEVNIK PISCA Danas me je zvao Sever Bešlin
Danas me je zvao Sever Bešlin, čovek koji intenzivno čita moje knjige. Kako, kako je zdravlje, književniče? Pita me. Reko, evo, otimam se. Jal, kaže, je l` si ti stvarno pustio tu još jednu knjigu u štampu, Draga Saveta kažeš da se zove? Jesam, Severe, pustio sam je u štampu. Pa, kad će izaći? Ne znam, reko, nisam zvao štampariju da proverim, ali evo, zvaću, pa ću proveriti, pa ću ti onda javiti. Zovi, pa mi javi. Reko, oćeš doći do mene malo? Ne mogu, kaže, neću doći, al` doću sad kad bude knjiga da dođe. Pa, reko, dobro, dobro Severe... Kako ti kažeš. Interesantno je da je Sever čovek koji čita knjige, pogotovu čita moje knjige, što je meni mnogo drago i ja moram da smislim posebnu nagradu za čitaoce. Tako da ću da dam čitaocu, nešto ću da poklonim od knjiga. Tako da, eto, to je to. Da vidimo, organizovaću takmičenje... Treba organizovati takmičenje na kom će ljudi pisati, ko je čitao, ko je pročitao najviše mojih knjiga dobiće nagradu. To može da bude veoma, veoma interesantno. Dakle, da raspišemo konkurs ko je pročitao najviše knjiga Radovana Vlahovića dobija specijalnu nagradu. Da... Sa tim saznanjem ko je pročitao najviše mojih knjiga, ja ne znam šta bih radio... Interesantno je samo da imam kao informaciju, ali ništa posebno. Sećam se, pokojni Slavko Aćimović je govorio da ima želju da sa Panonskom bankom preuzme Vojvođansku banku, filijalu u Novom Bečeju, bivšu banatsku banku koju je vodio nekada Voja Lazić, potom Radovan Cucić. Šta je on, u stvari, hteo da se uradi? On je, da se izvuče privreda koja je napajala tu banku, da se prevede u Panonsku banku. Znači, privreda čiji zbor žiro – računa je činio kreditni potencijal te banke, praktično da prevede u Panonsku banku, da bi tamo to bilo deo potencijala Panonske banke, a da se ova banka sama od sebe uruši i da Vojvođanska banka, na čelu sa Životom Mihajlovićem, nema računa više da ta filijala postoji. Zanimljivo. Slične stvari se dešavaju i u vezi sa nekim stvarima u književnosti; vidim da jednostavno ta neka potreba da se od određenih ljudi i kod određenih ljudi da se izvuče ta potka, to jest da se izvuku elementi koji sačinjavaju ispod, znači da se izvuče potencijal, snaga i energija, da se izvuku ljudi, saradnici, čini da se slabi potencijalna konkurencija i da iz svega tog se stavlja pod komandu. Hmmm... Zanimljivo je to sve. Da, jer trebalo je to da se to... Baš tako! Uzimao je jednu po jednu poziciju. Da, baš kao Baš - Čelik što je pio čašu po čašu vode i rastao. Zanimljivo. Do zla Boga zanimljivo, a i štetno! Za sve je štetno. Srbi Prečani i Srbi Šumadinci. Srbi Prečani i Srbi Krajišnici. U ovom trenutku Srbi Prečani su opkoljeni, napadnuti i potučeni dno nogu od strane Šumadijskih Srba, Cetinjskih Srba, od strane Krajiških Srba, od strane raznoraznih dobrovoljaca. Sve se to vrlo, vrlo očito i prelama u Matici. Matica je postala skup svesrpski, a oni koji su je osnovali i koji su joj dali ime i sve ostalo su stavljeni u stranu. Interesantno je da u dvestogodišnjici ništa nije urađeno vezano za Teodora. Jednostavno, Teodor je sklonjen u stranu. Interesantna je i druga stvar – da Maticu preuzimaju svi drugi Srbi osim onih koji su je stvarali, a one koji su je stvarali, Maticu, stavljaju u drugi plan. Zanimljivo. Čudno, ali u stvari vrlo istinito.
DNEVNIK PISCA Dobro jutro ili dobar dan
Dobro jutro ili dobar dan. Evo me, budan sam i lagano se dižem. Odmaram. I vidim da mi to prija. Juče sam bio malo aktivniji. Išao sam do benzinske pumpe i do mog druga Cvete Kičova koji u Beodri, pored pumpe, u Šijakovom lokalu drži malu kockarnicu. Onda ja odem kod njega i on iznese stolicu kad je lepo vreme i onda sedimo tu ispred kockarnice. Malo popričamo, on povremeno kad ga zovu iznutra uđe i da kockarima žetona i onda oni kockaju, a mi kao nešto sedimo i pričamo i uvek se opsetimo nečega iz prošlosti. Opsetimo se nekih naših događaja, doživljaja, nekih ljudi koje smo znali iz mladosti i sve ono što je, na neki način, vrlo blisko i vezano za našu generaciju. Cveta se dobro drži posle gubitka sina, ali je neke stvari izbacio iz života. Dakle, ne učestvuje ni u kakvim svečanostima gde je muzika. I tako, dosta je zatvoren na tu temu, ne govori puno nikome ništa, ali ja osećam tu njegovu bol i pritisak. Inače, ovaj drugi sin, Neša, je oženjen sa Jovice Kinjašev ćerkom i oni žive u Nemačkoj, kupili su tamo stan, imaju sina i imaju ćerku. I tako, Cveta je penzioner, ali isto tako nuz penziju radi ovo, a mislim da je i supruga penzionerka... Jeste, i supruga je penzionerka, ima on i malo zemlje i tako... Tako da sam malo pešačio, otišao sam do njega, jer u ranijem periodu sam gotovo svakodnevno odlazio do njega tamo i onda sam malo... Izađem, došetam do njega, pa onda malo posedim, popričamo i onda ja odem. Inače, odavno nisam to činio – da idem kod Cvete, evo već više od godinu dana i da budem iskren, ovo me je iznenadilo. Prosto sam samo prvo bio natočio goriva i on me video da sam tu, došo do pumpe, ja sam dobio želju da odem i nisam puno ni razmišljao i preparkirao sam auto i otišao. Iznenađenje je da sam lako otišao, posedeo tamo, čak smo se i slikali i lako sam se vratio. Što je jako dobro. I evo sad, od jutros gledam da li imam neke posledice... Vidim da nemam. Očito da ta terapija koju mi je ovaj doktor u Kragujevcu promenuo prija. U sledećim danima ću videti kako će to biti. Za sad čekam uput da dobijem iz Zrenjanina overen, pa onda ću videti kad ću da idem za Novi Sad. Mnogo me raduje da komuniciram s tobom i verujem da ćeš naći načina kako da prevaziđeš tekuće probleme po pitanju zglobova i ono, kako ti kažeš, biće bolje! Lep dan!
DNEVNIK PISCA Kad je došlo ono vreme nji dvojica
Kad je došlo ono vreme nji dvojica isterali treš izšupe i dali da i voza kineski afto sa vozačom Srđom Zlopoglađom i krenuli po Srbiji da vršedu i da redom sprovodidu misiju i da menju istoriju i prikraju šta je bilo i kako je. Da nas uču kako treba to da bude, a vozu se i gostu se i privaću honorare. Na ramena tapšedu nas da se dobro razumemo i da znamo kako treba da čekamo da uradu štogođ zanas.
DNEVNIK PISCA Nekad sam mogao da funkcionišem na više koloseka
Nekad sam mogao da funkcionišem na više koloseka, a sad vidim – i na jednom mi je komplikovano.
DNEVNIK PISCA Sa promenom terapije osećam se duhovno stabilnije
Sa promenom terapije osećam se duhovno stabilnije. Ne unosim nikakve velike promene u život, ponašam se tiho, u smislu uobičajeno, mirno, konzumiram život u laganom ritmu, kako bi to rekao jedan narodni pevač, ne talasam previše i ne postavljam visoke zahteve pred sebe. Nemam potrebe da proizvodim histeričnu i uzrujanu situaciju i da, po svaku cenu, želim da dobijem pripadajuću naklonost, kritike za moja dela. Javnost je prepuna knjigama i piscima u poslednjem milenijumu. Prosto su počeli da guše kako ih je Fejsbuk i ostale društvene mreže, počeo upućivati na samoinformaciju, na samoreklamiranje. Pisci su odjednom oni uspavani počeli da pišu i počeli su da jure neke svoje demone slave iz svog prikazivanja javnosti. Očigledno je da prati misao.
Пријавите се на:
Постови (Atom)