Radovan Vlahović

Jeremija iz pustinje

Ja sam poput Jeremije iz pustinje prvi projavio Gospodnji naum da političara Igora MIrovića preobrati u pesnika Igora Mirovića.Mnogi mi nisu verovali i podsmevali su se tome i pljuvali su na mena i pesnika, a danas vidim neki se posipaju pepelom.

Za moto moje knjige priča koja nosi naziv (Prvi nastup) uzeo sam sledeće stihove Miloša Crnjanskog

Душа је моја богат сељак,

пијан весељак,

у завичају.

Милује голу жену што спава,

тврдо, ко плећа гојних крава,

у житу, куд ноћи пуне црних врана,

падају.

Počivaj u miru prijatelju Dušan Radak 1955 -2024 godina.

Dostojevski i ja sličnosti

“Основна мисао Књиге о Јову, која је Достојевском била једна од омиљених библијских књига, је у томе да Бог шаље патњу човеку зато да би се човек кроз њу приближио Богу. Достојевски у својим делима непрестано говори о томе да се човек само захваљујући патњи може духовно усавршавати, имати више саосећања и бити милосрднији према другима, дубље волети и осећати. Он 1866. године пише: "Нема среће у удобности, срећа се купује патњом... Човек није рођен за срећу. Човек заслужује своју срећу, и то увек патњом". Патња, ако се схвата из хришћанске перспективе, чисти душу, а човека чини аутентичним: та мисао је црвена нит која се провлачи кроз читаво стваралаштво великог писца. Истовремено, према речима Берђајева, однос Достојевског према патњи је амбивалентан. С једне стране, "стваралаштво Достојевског прожето је безграничном емпатијом према човеку. Достојевски нас учи сажаљењу и саосећању. У томе му нема равног. Нико није био тако рањен бескрајном патњом људском. Срце Достојевског вечито је крварило. Њему је било дато да спозна шта је то робија, да живи међу робијашима, тако да се он за читавог свог живота заузимао пред Богом за човека. Патње невине деце највише су погађале и рањавале његову савест". С друге стране, "Достојевски се најмање може назвати сентименталним, сладуњавим и смирујућим хуманистом. Он није проповедао само саосећање и сапатништво, већ је и патњу проповедао. Позивао је на патњу и веровао у њену искупитељску снагу. Човек је одговорно биће. Човекова патња није невина патња. Патња је повезана са злом. Зло је повезано са слободом. Због тога слобода води ка патњи... Достојевски је у патњи видео знак највише вредности човекове, знак слободног бића. Патња је последица зла. Али у патњи зло сагорева".

Radovan Vlahović Pesnička republika (Dnevnik 17 novembar 2024 godine)

Devetnaesti vek je poznavao romantizam, narodnu književnost koju su stvarali nadahnuti i

bogonadahnuti pojedinci. Dvadeseti vek je bio u znaku avangarde, moderne i posmoderne, a u

treći milenijum smo ušli shvatajući da dolazi novo vreme, da dolaze novi ljudi, ali niko nije znao

gde to vodi. Mrzovolja usled stešnjenosti, sa pojavom interneta u trećem mileniju, života i sveta

koji su nas dali i medijske dostupnosti vaskolikih naopakih događanja učinili su da umetnost sa

jedne stane dobije inženjersku akademiziranu i apstraktnu notu otuđenih ljudi, u svetu koji je

prepun konflikata, ratnih dejstava i korporativnih pohlepa i gde je tako malo empatije ostalo za

one druge, za pesnike i poeziju, u vremenu gde se htelo pesmi oduzeti lični ton i preko potrebna

emocija koja ju je čininila ljudskom i odviše ljudskom kreacijom, postulatom duha i srca

nesvikog na ulogu koju su mu dali kreatori novog društvenog poretka. Sa pojavom društvenih

mreža i sa njihovim svakodnevnim virtuelnim nadrastanjem običnog življenja, otkrio sam da one

mogu poslužiti kao odlična platforma za iskazivanje individualnih i ličnih kreativnih poetika

pojedinaca koji su vapili za novom percepcijom istih u vremenu kad su književni časopisi

zatvorili svoja vrata, osim za učenost koja se počela nametati svojim autoritetom i mnogolikim

nedorečenim i brbljivim teorijama i tako je gušila i davila želju da se kroz umetničko delo

pojedinca ili grupe traži spoznajnost novih kreacija koje očovečuju posrnulog čoveka sa kraja

drugog milenijuma. Svet oko nas, u trenutku kad nam je sve na dohvat ruke, je nemilosrdno

grabio prema litici iz koje će se stropoštati u svoje samoponištenje, osim ako se ne desi i jedna

trunka vere da se sve to može izbeći i da se može krenuti u suprotnom pravcu. Shvatili smo:

"Svet treba da peva, a ne da ratuje". Potreba da se misli postoji od pračoveka do dana današnjeg,

a potreba da se emotivno kroz jezik i stihove doživljava i proživljava svet je data svakom

pojedincu i to je u praćeliji svakog živog bića. A najbolji način da se sve to iskaže je pesma, a

ona je ostala zarobljena između proračunate karijerističke ironije akademizma i groktanja

domaćih životinja, gde pojedinac samo sa glasovima duše i čista srca, a naoružan talentom kao

ličnim jezičkim i poetskim izrazom, nije imao mesta. Strah pred autoritetima u autoritarnim

društvenim sistemima, a ujedno i institucijama, je gušio u narodima i pojedincima uopšte želju da

zapišu i na svetlo dana iskažu svoje pesničke bravure. Koristeći fejsbuk platformu, ja sam pozvao

pesnike iz čitavog sveta na fejsbuk festival kroz koji je, za deset godina, prošlo više od tri hiljade

pesnika iz preko trideset država, a isti je poslužio kao odlična platforma za stvaranje Pesničke

republike u mome selu, odakle smo čitajući poeziju, u poslednjih osam godina, globalnom selu

slali poruku da svet treba da peva a ne da ratuje. Za tu priliku smo virtuelnoj pesničkoj državi dali

sve državne atribute, imala je svoju zastavu, svoju himnu, svoj ustav, svog osnivača, predsednika,

vladu i ambasadore i sve je to bilo ustavom definisano, gde je svaki državljan, pesnik ili ljubitelj

poezije, u knjizi državnljana svojim potpisom garantovao da daje sagalasnost i da se slaže sa

ustavom i time je sticao državljanstvo Pesničke republike. Državljani ne plaćaju članarinu, tj.

nemju nikakvog poreza. Od njih se jedino traži da budu kako stvaraoci tako i konzumenti poezije,

literature i kulture na način kako oni to najbolje mogu i žele. Pesnička republika svake godine

dodeljuje Gramate i nagrađuje knjige koje vrede ali su usled različitih okolnosti izgubile priliku

da budu nagrađene u poslednjih pedeset godina. Na taj način osnivač, predsednik i vlada

Pesničke republike čine da se svetlo medijske pažnje usmeri na knjigu i na autora i tako se ispravi

nepravda koje u književnom životu a i u književnosti uvek ima.

Novo vreme je pokazalo da su se pesnički tronovi na kojima su sedele pesničke veličine urušili

sami od sebe, da su se mnogi poetički obrasci potrošili, a da novi, evo, zahvaljući savremenim

tehnologijama polako izlaze na svetlo dana. Poezija i pesništvo mora da dobije lice novog

humanizma, da se vrati svojoj osnovnoj svrsi – čoveku, a to znači da ga nadahnjuje, da ga

očovečuje, da ga oradošćuje, da mu otvara vrata vlastite percepcije i samospoznaje sveta.

Moderne teorije književnosti i književne kritike su nas, pod uticajima globalnih politika, u želji

da odgovore vremenu u kome živimo, odvele u ćorsokak sa svojim cepidlačenjem i željom da

matematički proračunavamo stihove i strofe i da ih objašnjavamo estetskim kriterijumima koji

miljama kaskaju iza stvarnosti i onog što poezija kao izraz svukupnog čovekovog unutrašnjeg

bića iz njega ište. Ne kažem da one ne treba da postoje, već kažem da moraju da promene

naočare kroz koje gledaju i samo tako možemo iznova graditi novi kako pesnički svet tako i ovaj

stvarni u kome živimo. Dakle, insistiram na tome da u Pesničkoj republici nema esnafske elite

koja će se nametnuti i diktirati iz jednog zatvorenog kruga pravila i obrasce pisanja i pevanja. Ta

priča je ostala za nama u dvadesetom veku i ona je potrošena. Rezultate njenog vladanja danas

trpimo kao posledice da je poezija skrenuta na potpunu društvenu marginu da je prokazana i

odbačena kao nešto nepotrebno. I zato kroz Pesničku republiku iznova afirmišemo pesmu i

podižemo je kao kraljicu umetnosti reči na najviši duhovni pijedestal.

Radovan Vlahović

Dok čekaš da svane u skovercu teretni voz što nosi Rilkea.

Na krevetu si,Dižeš ruke visoko.Kroz prozor vidiš da nebo porađa zoru posle čišćenja sa revera dedinog gunja bledunjave mesečine.Na tavanu slušao si kako sove po senovitim mestima lepetom krila plešu ruski rulet.Dosadna ti je ta igra. Gledao si je u filmu. Retuširaš očaj igrama na sreću.Prizivaš teretni voz sna a on ti kroz živce pronosi Rilkea dok se posipa pepelom, novom poetikom i laticama ruža.Spuštaš glavu na perjane oblake. Osvanjivanje sna tražiš.Krče ti emotivna creva.Pažljivo čitaš ćitap nesanice što trenira da postane fil u skovercu što otvoren je za razne sadržaje.On je uvek forma kao sonet. Sediš na krevetu i čekaš da svane, u skovercu teretni voz što nosi Rilkea.

Majstor Steva

Vreme juri neumoljovm brzinom i ne stigneš da se sabereš, kaže mi prijatelj, ponedeljak, petak, pa opet ponedeljak. Na ulici smo pred dućanom, ja pušim i gledam u zelenu travu kako bih odmarao oči od kompjutera, a on pije pivo i priča mi o svojim mušterijama.

Ovo je vreme velike krize, i u mom poslu, koji je ograničen na određenu ciljnu grupu. Neophodno je voditi računa o svakoj mušteriji, ali nevolja je u tome da nisu sve mušterije iste.

Potvrđujem mu klimanjem glave, misleći usput na čitalačku publiku, na pisce i književni život uopšte. Prevedena na književni teren majstor Stevina misao bi značila da treba voditi računa o svakom čitaocu kao potencijalnom kupcu knjiga.

A odmah potom mi je pao na um pesnik koji je lično nosio knjige svojim kupcima i čitaocima i još se sa njima fotografisao i na fejsbuku to objavljivao. Dakle majstor Steva je ipak u pravu. A i pesnik je imao svoje pravo, tim pre što pesnici na kraju uvek budu u pravu kao i majstori.

Njima je teško doakati, kako kaže majstor Steva.

Pušenje je korisno za zdravlje

Kad smo se sreli posle toliko godina, ponovo sreli, i nije nam bilo druge do da kao stari znanci sednemo u prvu kafanu i poručimo piće. Bio je to kafe klub, a seli smo u odelenje za pušače. I zapalili smo po jedan Mallboro. Ja sad dugaćki, a ona je uzela svoj kratki. Zvala se Smrt i ja sam je zvao Trt, a veče je napolju zvonilo tišinom i nežnošću kao iz bajki i pesama čivenog VJ. Pušili smo i gledali se, i smeškali, i uživali u duvanskom dimu i jedno u drugom. Slošilo bi se posmatraču da ga je bilo. Ona je nosila šarene čarapice na dugim i gipkim nogama. Ja sam imao tanke, kineske, kupljene na buvljaku. O, kako smo voleli da pušimo tog popodneva, prosto smo cigaratu za cigaretom palili. Oko nas su bili veliki, gusti i neprobojni oblaci dima. Mislio sam da je došla da me vodi sa sobom, i to me je obradovalo, bože, kao mi se činilo lepo da ponovo budemo zajedno. Ali, ona je samo navratila da mi ispriča kako je čitala u jednom naučnom časpisu da kod ljudi koji su oboleli od raka bolest se brže širi ako prestanu da puše. Složio sam se sa njom i zapalio još jednu za svaki slučaj. A ona je otišla u nepoznatom pravcu. Nismo se pozdravljali na rastanku.

GRM (Posvećeno Radovanu, na Mitrovdan 2024. leta Gospodnjeg) ZORICA SIVČEV

Uperenih očiju u zvezde,

Stojiš na granici živog.

Simetrija ti telo krasi,

A isposništvo dušu.

Koliko si u oblaku

Toliko si u zemlji.

Čvrst, moćan i stabilan

Čučiš na senci Meseca.

Grm.

Grane ti se u zrake svetla utopile,

Koren crpi gravitaciju umesto vode.

Stablo i nemaš, jer ti si grm.

A grm je najbliži nebu

I najveći izazov munji.

Na najvišem vrhu planine

Kao najuporniji znak života,

Kao začetak erozije svemirske,

Postojano čuvaš granicu sa beskrajem.

Za druge grm, za sebe ljubavnik munje.

Gromom oprljen grm

Stoji na vetrometini nepoznatog.

Nadznano mu lišće zamenilo,

A iskonsko mu rosu vraća.

Sprženo mu sve osim

Esencije njega samog.

A to što je ostalo -

Nadmašilo sve što je ikada bio.

Nekada Grm, sada Munjina krošnja.

Kada sneg prekrije grm,

On postane grudva.

Ne obična.

To je grudva koja sama

Sebe stvara i oblikuje,

Koja se ne može pomeriti,

Koju vetar ne može oduvati.

I nije nikakva tajna

Da tamo pod snegom

Zimi stanuje Munja.

Pod svodom grudve

Zaustavljajući sudbinu

U zagrljaju želja

Ludo se voli sa Grmom.

I rađaju nove grmiće.

I konačno,

Pri najjačem bljesku Munje,

Shvatio je Grm ljubav šta je.

Ponekad biti oprljen,

Ponekad spržen, ogoljen,

Razoren, obezgranjen...

Ali uvek stopljen s nebesima,

U rezonanci velikog praska,

Spreman da zajedno sa munjom

Spoji najdublje sa najvišim,

Nebo sa zemljom,

Levo sa desnim,

Prošlost sa budućnošću,

Sposoban i moćan

Da munju u život izgrmi.

Jer ona to može.

A on to zna.

Sevaju munje na horizontu neznanog,

Udaraju gromovi po pejzažu tananog.

A grm opstaje opominjući sopstvom.

Jer to što grmi, to grmi grm.

Kao i svake godine do sada novosadske pesnikinje su dale podršku čitanjem svojih pesama PESNIČKOJ REPUBLICI

Za sledeći tj. broj od 1. novembra, pišem tekst o Sajmu knjiga. Molim vas da mi napišete par rečenica o Vašem učešću napisala mi je novinarka lista Zrenjanin Miroslava Malbaški

Za sledeći tj. broj od 1. novembra, pišem tekst o Sajmu knjiga. Molim vas da mi napišete par rečenica o Vašem učešću

Sajam knjiga u Beogradu posećijem kao pisac više od četrdeset godina i moram biti iskren da sam ga iz godine u godinu sa radošću čekao kako bih nakupovao pune kese knjiga i poneo sa sajma kući zajedno sa mnoštvom utisaka i kontakakta sa piscima i izdavačima. Poslednjih šesnaest godina od kad smo na sajmu kao redovni izdavači koji imaju profilisan izdavački koncept da iz regioalnog usmeravaju svoja izdanja ka velikom globalnom svetu putem novih tehnologija mi smo svake godine pojačavali čitalačkoj publici kako kvalitet tako kvantitet naših izdanja a ako podelimo broj objavljenih naslova i broj godina vidim da je prosek negde oko 40 knjiga godišnje.Mislim da smo mi jedini izdavači iz Srbiji koji dolaze sa sela i koji su sačuvali onaj zdravi nekomercijalni odnos prema knjizi a isto tako dajemo viziju kako u trećem mileniju dalje a isto tako da decentralizacija kulture nije tezgarenje beogradskih pisaca iz kruga dvojke kad se razmile po Srbiji da pokupe honorare i vrate se u svoje stanove da nam izmudruju nešto do sledeće prilike kad će opet krenuti da pokupe harač. Za nas je odlazak na sajam jedan mali praznik i svečanost kulture a ujedno izlog da se na jednom mestu vide knjige koje smo u prethodnom periodu objavili. Ljubitelji književnosti čitaju naše knjige a pogotovu one koje afirmišu dugo zanemarivano banatsko jezičko narečje i tradiciju tako da neke knjige moramo doštampavati tim pre jer poslednjih godina j srpska kulturna javnost počela da shvata da je banat kolevka srpske građanske kulture. Ove godine štand delimo sa našim sada već tradicionalnim patnerima sa Kulturnim centrom Vojvodine "Miloš Crnjanski .Kroz sve ove godine koliko nastupamo kao izdavači na Sajmu knjiga u Beogradu Bakantski kulturni centar je dobio četiri nagrade za izdavački poduhvat godine i to 2009 za najbolju fotomonografiju Ljubomira Kojića potom 2015 za najbolju knjigu u oblasti teorije vizuelne komunikacije,Senki Vlahović potom 2023 godina za prvo kolo izabranih zenitističkih dela je ponelo specijalno priznanje na 66 međunarodnom beogradskom sajmu knjigaBanatskom Kulturnom centru i Kulturnom centru Vojvodine "Miloš Crnjanski" a ove godine smo dobili diplomu za izdavački poduhvat godine za fotomonografije LJubomira Kojića.

Koliko je važno da budete na sajmu, utisci (kako ste zadovoljni sajmom), čitaju li se autori iz Banata i u kakvoj su poziciji.

Molim Vas da tekst bude do ponedeljka ujutru.

Srdačno

РАДОВАН ВЛАХОВИЋ, АМБАСАДОР КУЛТУРЕ ● RADOVAN VLAHOVIĆ, АMBASADORUL CULTURII

Čast nam je da na stranicama u novog broja 77/2024 dvojezičnog lista „Огледало / Оglinda” ugostimo istaknutog pisca (romansijera i pesnika) koji je po duhovnim dostignućima već poznate institucije Banatski Kulturni Centar iz Novog Miloševa i svojevrstan duhovni ambasador kulture ne samo na prostoru Banata, A.P.Vojvodine i Republike Srbije već i cele Evrope: Radovan Vlahovic.
▲▼
● Avem onoarea să-l găzduim în paginile noului număr 77/2024 al ziarului bilingv „Ogledalo/Oglinda” și pe distinsul scriitor (romancier și poet) care datorită realizărilor spirituale personale și a performanțelor instituției Centrul de Cultură al Banatului / Banatski Kulturni Centar din Novo Miloševo, este și ambasadorul culturii nu doar în zona Banatului, Provinciei Autonome Voivodina și Republica Serbia ci în Europa întreagă: Radovan Vlahovic.

Прикажи мање

Uručene gramate i održana „Pesnička republikaˮ

U okviru programa književne manifestacije Pesnička republika uručene su Gramate Pesničke republike Đorđu Pisarevu, Mariji Šimoković i Mili Mihajlović i održan je tradicionalni pesnički maraton 9. novembra 2024. godine u Banatskom kulturnom centru. Jovici Aćinu Gramata Pesničke republike će biti uručena naknadno.

Dobitnicima su uručene gramate i poklon knjige Izabrana dela Bogdana Čiplića (1. kolo u 6 tomova). Gramate je uručio Radovan Vlahović, osnivač i direktor Banatskog kulturnog centra. Pored domaćina i dobitnika Đorđa Pisareva, Marije Šimoković i Mile Mihajlović, obratili su se i književnici Novo Tomić i Miloš Jeftić. Voditelj programa bio je Branislav Ugrinov, urednik RTV-a.

Tradicionalni pesnički maraton Pesničke republike okupio je njene državljane i sve one koji to žele da postanu. Učesnici maratona odazvali su se na otvoreni poziv organizatora koji da je mogućnost svima koji pišu da nastupe.

Na samom početku programa, minutom ćutanja, odata je pošta preminulom članu Vlade Pesničke republike i dugogodišnjem saradniku Banatskog kulturnog centra književniku dr Zoranju Đeriću.

Gramata Pesničke republike za propuštenu priliku za nenagrađenu knjigu pripala je književniku Đorđu Pisarevu za delo „Knjiga gospodara pričaˮ (Vidici, 1985), Gramata Pesničke republike za životno delo pripala je Jovici Aćinu, Gramate Pesničke republike za poetsko književno stvaralaštvo pripala je Marija Šimoković, a dobitnica Gramate Pesničke republike za doprinos međunarodnoj saradnji je Mila Mihajlović.

Radovan Vlahović uručuje Gramate: Mariji Šimoković, Đorđu Pisarevu, Mili Mihajlović

Više o nagrađenima:

http://banatskikulturnicentar.blogspot.com/2024/11/pesnicka-republika-2024-dodela-nagrada.html

Grupni portet nakon održane manifestacije

Pesnička republika je održana, po osmi put, pod sloganom Svet treba da peva a ne da ratuje, u organizaciji Banatskog kulturnog centra, uz podršku Opština Novi Bečej.