U meni primetio sam već godinama živi mnoštvo ljudskih likova.Kontrolišem ih vodeći računa da svakom od njih dam malo vremena i prostora da se iskaže.Pa čak i onima koji mi se baš i ne sviđaju. Jer nema mi druge ako im ne dam malo prostora u mome životu oni se otmu pa iskoče u trenucima kad im se najmanje nadam. Osramote me i onako nespremnog i uhvaćenog u zamku nateraju me da se postidim toga da ih imam u sebi.Zato sam odlučio da im dajem prostora i vremena da u realnom životu pokažu ono što znaju i što su u životu sa ljudima naučili.Ti moji likovi su različiti i po snazi svoga uma i po veličini a i po snazi emocije koja ih prati i kojom su nadahnuti.Česti u njihovim međusobnim odnosima primetio sam postoje animoziteti i netrpeljivost.Skloni su da iskazuju mržnju i bes jedni na druge. Kad sam sam sa njima to mi i nije strašno. Pustim ih da se svađaju pa koji koga nadgovori. Ali kad se to desi pred drugima onda mi je teško da ih obuzdam. I onda kao podnapit čovek kad primeti da će ga piće savaldati u kafani i da će pasti pod sto u želji da se to ipak ne desi on se tada izvine i krene kući. Tako se i ja u takvim satima sklanjam u samoću dok se oni ne isvađaju.Ili pak jednostavno otvorim čisti list papira i pustim ih da polemišu na njemu kao na poligonu za vežbu vojnu i to dok se ne zamore dok ne posustaju i prosto popadaju od umora na svoje ležajeve i prosto navuku baldahine i zaspe snom pravednika. A ja onda nastavljam život, onaj obični jednostavni i svakodnevni.Smiren ravnodušan i trpeljiv prema svemu.
Sumnje nas pokreću na razmišljanje, a ono često traži odgovore tamo gde oni ne postoje.Takvi smo ti mi,sve hoćemo, sve želimo, a malo od toga možemo. Zato postoji umetnost, u njoj je sve moguće, njoj je sve dostupno, ona sve trpi, a i dobro joj stoje sve naše dileme. I što ih je više ona je sve uzbudljivija, višeslojnija i lepša. A takvo nam je protivurečno i vreme kojim raspolažemo. Svako od nas svakodnevno po malo postaje umetnik. I zato neka nas, dobro je da postojimo, da se traganjem usavršavamo, dok ne postanemo viruozi življenja.
Zato je cena slobode kojoj sam težio kako u stvaraštvu tako i u životu ponekad bila veoma visoka. Zato sam u nuždi da se prehranim bio u prilici da radim mnogo teških i ponižavajućih poslova koje mnogi umetnici ni zamislili ne bi. Životne nepogode dolaze i prolaze, a osećanje slobode i samo njeno življenje se trajno u meni sačuvalo i kao imperativ, i kao načelo, i kao žudnja u vremenu koje dolazi.
Da bi se uopšte nešto u umetnosti stvaralo, mora se živeti, a da bi se živelo, mora se nešto jesti. Da bi život i stvaralaštvo imalo smisla, mora se biti slobodan. Teško je u životu zadovoljiti sve te imperative i kroz sve ove godine ja sam tražio odgovore proživljavajući razne egzistencijalne faze gde sam kroz praktičnu primenu nekih mojih unutrašnjih načela pokušavao da dođem do odgovora. I ne samo to, već i da uspem da održim zdrav i bodar duh i svoje telo u životu
U želji da se ostvarim i da se realizujem, u želji da ostanem slobodan, a da ne budem radikalan na način kako su to činili neki potvrđujući samoubilačim činom svoju veru u umetnost, a ne prihvatajući da zavisim od države, bar kad je u pitanju moja umetnost i moje umetničko delo koje sam stvarao i koje stvaram, odlučio sam se da nađem svoj put, da pronađem svoje mesto koje je nezavisno i od jednih i od dugih. Da mogu da budem i sa jednim i sa dugima, a da pri tome ostvarim svoje poetske, filozofsake i estetske zahteve.
Od dvorskih umetnika u ovom vremenu nešto moramo naučiti, a nešto trebamo naučiti od onih radikalnih umetnika, od onih beskompromisnih boraca za ostvarivanje svojih kreativnih sloboda i uzvišenih zahteva svojih estetika i poetika. Jedni su pravili kompromise i ostajali, a ovi drugi nisu i opet su opstajali, ali u manjem broju.
Mnogo je onih radikalnih umetnika koji su nestajli fizički sa lica zemlje, a da njihova dela i nisu ugledala svetlo dana, a da i nisu bila predstavljena publici. Za mnoge i ne znamo da su postojali. Njihovi tragovi su nestali zajedno sa njihovim izmučenim telima koja su krišom sklanjali iz nekih memeljivih sobičaka na nekoj od periferija gradova i sela u kojima su živeli.
Veština umetnosti balansiranja umetnika između onoga što poslodavci od njih traže i ostvarivanja svoje umetničke slobode oduvek je bila samo privilegija odabranih. Kroz istoriju znamo mnogo državnih dvorskih umetnika, možemo pročitati tomove i tomove knjiga o tome kako su pravili i uspevali da prave kompromise između slobode i nužnosti
Oduvek je materijalni položaj umetnika i umetnosti bio vezan kako za dvorove i bogate mecene tako i za državne budžete. Tako se to dešavalo u prošlosti, a tako je i u sadanjašnjosti. A kroz sve te godine oni koji su finansirali određene umetnike imali su stalnu potrebu da nešto i svoje nametnu umetnicima.
Naš osećaj za pravdu i pravedno je uvek subjektivan i ličan,i gotovo po pravilu je suprotan onome što se dešava u stvarnosti i svetu u kome živimo.To nas često ljuti i spremni smo da pljujemo i zameramo javno onima koji su na vlasti od mesne zajednice pa redom do vrha države sa mišlju da nam oni nešto time što su na položaju uskraćuju i da nam zakidaju.Tu čak ne igra ulogu ni koja je politička na vlasti i u igri,Naš osećaj uskraćenosti je konstantan a na intenzitetu dobija u zavisnosti koja nas je kad egzistencijalna muka spopala.A najviše nas nervira što vlast sprovodi svoju a ne našu volju.Zaboravljamo da su se oni otimali da budu vlast da bi sprovodili svoju pravdu i da bi realizovali ono što oni smatraju da je pravedno i ispravno a bez želje da osluhnu šta je to što bi mi iz naroda želeli. .
Svako selo ima svoje kulturno zabavno leto. Svaka varošica ima svoje kulturno zabavno leto. Svaki grad ima svoje kulturno zabavno leto. Svi oni čine jedno veliko državno kulturno zabavno leto. U tom sveopštem kulturnom nadahnuću i veselju našeg naroda, svako u svome ataru misli kako da privuče svoje građane a i publiku sa strane. Za tu priliku posebno se dreše unapred planirane budžetske kese. Narod kao omađijan hrli da isprati sva ta kulturno zabavna dešavanja bez svesti da je to mito kojim ga u letnjim mesecima političari korumpiraju. Svi se vesele i svi se kulturno uzdižu, jer veruju da su zaslužili malo sreće i zadovoljstava takve vrste. A onda kad dođe zima i letnji cehovi stignu na naplatu i narod se seti, shvati da ipak ne živi dovoljno dobro. E onda kreće da traži krivca i da isteruje pravdu koja je uglavnom na strani onih koji vladaju njima.
Život često režira predstave u kojima se ni krivi ni dužni nalazimo u ulozi statista od kojih se traži da kažu šta misle.Ja opet razmišljam da su statisti tu lica sa povremenim angažovanjem koja obično predstavljaju masu, a da su oni tu da nešto misle i da nešto govore sigurno bi dobili neku makar i malu ulogu ili repliku, ovako oni mogu samo horski da ponavljaju ono što je u funkciji predstave i što im reditelj kaže.
Puna mi avlija sunca i svetlosti dok na avlinjskim vratima u pidžami nazdravljam domaćim jogurtom mojim dragim prijateljima i hvalim Gospodu za još jedan novi dan.
Fotografija je bez photoshop-a, obična svakidašnja sa mobilnim koji nije predviđen za umetničko fotografisanje ali evo može da posluži. Moja supruga Silvija je to fotkala sa ljubavlju što me naravno čini posebno radosnim..
Nemanja Savić ĆUTI KAD S RADOVANOM GOVORIŠ
Svojom novom poetskom knjigom „Prolazna soba“, kao da bi Radovan Vlahović hteo da se
obračunava, ili možda da se pomiri sa svima. Može on, naravno, i jedno i drugo s nataloženim životnim i
književnim iskustvom, ali kanda baš i nije vreme za konačne obračune. Jer pesnik se po definiciji buni
protiv svih konačnosti, protiv paušalnosti i prolaznosti. Zato imamo pred nama jednu izuzetno zrelu i
promišljenu zbirku, koja ne žudi za pažnjom drugih, nego je nastala iz najčistije pesničke potrebe da
(is)kaže ono što on kao pesnik oseća u sebi.
A nastala je ova knjiga verovatno u časovima svođenja nekih računa, ili pesnički rečeno –
ne(s)mira. To bi možda bila insinuacija sve dok se ne pročita ova zbirka. A kad se sklope korice, ta bi
inswinuacija postala i čvrsto uverenje. Jer ova knjiga je dokaz kako se jedna žanrovski takoreći
neambicionna zbirka pretvara u udžbenik življenja, a sve zahvaljujući vrlo čitkim uputstvima koje nam je
ovde dao pesnik.
Kazuje nam to i intro Virdžinije Vulf kojim nas autor obaveštava da nije nameran a ni rad
traćenju vremena, ni svog ni čitateljevog. Naprotiv, vrlo je naklonjen pragmatičnom pristupu. Život kroz
Vlahovićevu pesničku prizmu liči najviše na prolaznu sobu. A bude dakako - kad bismo pravili inventar
prostorija i analogiju sa životom - i bogatstva tog života deponovanog u špajzu, bude u susednoj mu kujni
i raznih zamnešateljstava, bude zastupljenih i drugih soba, ponajviše primaćih, jer ini ljudi i čine naše biće
potpunim. Treba li nabrajatii da bude i onog što se radi iz velike nužde... Sve to čini život i može se
napraviti paralela. I na sve te komparacije živita sa prostorijama u kući autor ove knjige pristaje, ali, čini
se nikako ne pristaje da pomenuti život može uporediti sa spavaćom sobom. Zato mu valja čestitati! Proći
kroz tu kuću od rođenja do kraja časno, ljudski, negde malo okrnjen, negde stešnjen, nege komotan, ali
proći dostojanstveno; hodati SVOJIM odajama, e to je Vlahović uspeo da nam dokaže ovom pesničkom
knjigom.
Jeste autor ovde ispovednije intonirao vlastite pesme nego u drugim svojim pesničkim knjigama,
ali on ne beži ni od književne tradicije čiji je poštovalac i poznavalac i naravno da je priznaje. To je
odlika velikih književnika. Nabrojati bi se moglo podosta pesnika, najviše banatskih, koji su se „na mala
vrata“ ušunjali među Vlahovićeve strofe, a i on sam kaže: „Svi nekoga citiramo, samo ne stavljano
navodnike“. Pažljivi čitalac će pronaći izvore koje je autor poetski pronašao i ponovo oživeo u ovoj
knjizi, dajući iznova prostora mnogim pesnicima da se raskrile i raskomote u ovoj njegovoj „Prolaznoj
sobi“.
Druguje Vlahović, osim s pesnicima katkad i sa mestima iz opšte povesti, stavljajući sebe u tom
galimatijasu simbolično na konja, ali ne kao nekoga po hodi i pohodi da bi pokorio svet, nego da bi
pokorio ljudska srca ljubavlju, jer mu se žuri da je što više da.
A jednako koliko se obraća sebi, ove pesme su intonirane i u drugom licu. A najposle, ali ne i
najmanje važno, adresirane su i nama.
Na motivskom planu Vlahović se vraća mikrokosmosu-cvrkutu ptica u dvorištu, seoskom parku
ili sokaku, crkvenom tornju... Kulise su to za jednu ubedljivu pesničku pastoralu i to ovaj autor s lakoćom
i postiže.
Jer lakorek je ovde pesnik; i jezgrovit i prozračan, nikad mračan, značenjem tačan... Sve je ovde
nedvosmisleno i smisleno. Čak i kad je stih bremenit impertivom, on je istovremeno nežan i nemoguće
ljubazan, kao u pesmi „Ne vuci taj jorgan“.Vlahović se ovde mnogo puta služi pesničkim slikama da
prizove detinje slike ili ovovremenske ljubavne trenutke iz (o)sećanja prema bližnjima. Sve to čini da se
pesnicima ponovo veruje. Veruje im se kad ih zastupa neko ko to zaista ume, kao Radovan Vlahović u
„Prolaznoj sobi“.
Doduše, katkad se autor brecne pa izgovori naglas kako mu nije još puno ostalo vremena. To je,
kanda, i jedina (pesnička) zabluda u ovoj knjizi. A sve drugo stoji i stajaće zadugo, jer ume to ovaj
pesnik. Ume da kaže i bez reči, a ume i da „ćuti i kad govori“. Kud ćeš više od toga...
Nemanja Savić