I ništa ne prija tako dobro, sveže, nesvakidašnje i okrepljujuće,
posle dugih sparnih, zagušujuće vrućih letnjih dana, kao jutro posle kiše. Vazduh
je pročišćen i imamo utisak da je sve oko nas čisto i da miriše svežinom. I mi se
osećamo čistije, slobodnije, ornije. Vremenske prilike utiču i na naše raspoloženje,
hteli mi to ili ne da priznamo. U jutra posle kiše i vlastita nesavršenost izgleda
manje upadljiva i manje uočljiva.
Prepoznajemo se u mislima, planovima koje smo čvrsto u sebi
držali. Jutro je najbolji deo dana, kad smo najbliži sebi, kad se otkrivamo i ogledamo
u vlastitim mislima i emocijama, kad nam je samopouzdanje čvrsto i stabilno i kad
duh probuđen i oživljen kreće u potragu za odgovorima i rešenjima za upitanosti
i teskobe koje su nas mučile prethodnih dana.
To što se ponekad u tišini i osami sebi baš i ne dopadamo
mnogo, to nezadovoljstvo sobom prosto spada, otpada iz naše svesti kao blato sa
cipela, nestaje u zakucima duše, i uskrsnuće kad dozvolimo sebi samorazarajući luksuz
da od sebe očekujemo više od stvarne moći.
Jutro posle kiše uči da je mera u samoočekivanjima u stvarnom
svetu važna, da je ona srednji put, a da duhovnom kretnjom i usmerenošću ka beskonačnom
kroz slobodnu kreaciju i stvaralaštvo integrišemo energiju duhovnog bića i oradošćeni
kreacijom uviđamo uzvišeni smisao postojanja, osmehnemo se i znamo to smo mi, u
jutru posle kiše.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
