Kad hoću da napišem nežnu i emotivnu pesmu, uvek se iznenada pojavi on, naslov. Očara me na prvi pogled i učini mi se mogućim. Stavim ga na pesmu i pogledam iz daleka. Vidim, dobro joj stoji. Stegnuta je, upasovana i ništa iz nje ne štrči, ništa viška, ništa manjka. Potom, da se osiguram, odvedem pesmu, da joj osnažim samopouzdanje, do ogledala i ona se dobro pogleda sa svih strana, i spreda, i od pozadi, i sa strane, i odozgo, i odozdo, i pesma se složi da joj naslov dobro stoji, samo je malo steže, kaže, ali izdržaće. Povedem pesmu prvo na korzo među druge pesme i druge ljude da je svi vide. I zaista, svi je vide i dive joj se. Padaju komplimenti sa svih strana. Ja ponosno koračam pored nje i samo rastem kao kvasac, a sve sa strane gledam da mi je neko ne otme. Uvek ima tih grabljivih udvarača. A ona, pesma, korača kraljevskim hodom, elegantno, malo se njiše u stihovima, a naslov isturila napred da ga svi vide i još se smeška. Ali kad smo otišli na ples, dok smo tražili mesto, ona mi šapnu: Steže me užasno, skinuću ga. Ne pred tolikim pesmama i ljudima, taman sam hteo da kažem, a on ga već skinula. U pitanju je bila lepa, mlada i nova pesma sa moćnim temperamentom, koji je željan slobode odbacio naslov kao tesan brushalter. Ličila je na devojku bez brusa koja zanosno pleše, a grudi joj se kao morski talasi ljljuškaju...
