Krik pobune koji je godinama u sebi nosio gospodin Snevalo, izlazio je iz njega i kad je trebalo i kad nije. Umeo je da kvari ustaljene međuljudske odnose tako što je svima sasipao istinu u lice. O posledicama nije razmišljao, već su to umesto njega počeli da čine drugi. A naročito su se njime bavili prijatelji koji su u njemu prepoznali opasnost od njegove ambicije da postane za života spomenik. Ne običan spomenik, već onaj sa mermernim postoljem i bronzanom figurom koja će štrčati svojom veličinom u nebesa sa centralnog trga našeg glavnog grada koji je u međuvremenu postao metropola. Istine koje je iznosio i sasipao svima u lice gospodin Snevalo su bile toliko precizne i tačne i imale su u sebi toliku hipnotičku snagu da je narod čuvši svaku od njih imao želju da ih odmah sprovede u praksu. Iz straha da država ne padne u anarhiju, vlada je izdala tajnu naredbu da prijatelji gospodina Snevala koji su radili za državu po svaku cenu pacifikuju stavove koji su se kao zaraza i virus širili zemljom. Prijatelji su gospodinu Snevalu, a da nije znao da je postao državni neprijatelj broj jedan, predložili da, umesto da kritikuje i traži mane državnim poslovima i činovnicima, otvori Salon za kolektivno očajavanje. Naravno da je gospodin Snevalo to iz prve odbio, a kad su mu predložili da će dobiti državne subvencije, pa još da će na taj način pomoći mnogim ljudima koji očajavaju nad sobom i nad svojom sudbinom, i da je to jedna velika ideja, i da je to nešto kao crkva gde će svako moći da iznosi slobodno i bez ustručavanja svoje mišljenje, gospodin Snevalo je prihvatio, doduše, u početku teška srca, ali je ipak prihvatio. I odmah su mu dali veliku zgradu u kojoj je bio amfiteatar u kome je na centralnom mestu bila katedra za gospodina Snevala i još su mu na državnoj televiziji dali i na desetine hiljada sekundi besplatnih reklama. I tako je sve krenulo neverovatnom brzinom. Ljudi su masovno dolazili u Salon za očajavanje gospodina Snevala i ne samo to, već su javno jedni pred drugima činili atmosferu u amfiteatru toliko naelektrisanom da je sav taj očaj koji su ljudi iznosili prazneći svoja srca i duše počeo da postaje jedna užarena vulkanska lava koja je pržila sve pred sobom. Čak je pretila da izađe i prokulja na ulice i na trgove i da se metropola potopi u lavi kao nekad Pompeja od Vezuva. Najednom su se svi zabrinuli. Salon je bilo teško zatvoriti, a još je teže bilo iz naroda ukloniti gospodina Snevala. Nacionalni savet za bezbednost, zajedno sa Vladom i Akademijom nauka, je danonoćno zasedao kako bi našli rešenje šta da urade sa tom užarenom lavom od očajanja koje su ljudi zajedno sa gospodinom Snevalom u amfiteatru iznosili. I onda se pojavi predlog da se u sredini amfiteatra iskopa rupa i da se na nju prikopčaju cevi otporne na toplotu, džinovskog prečnika cevi, i da se njima odvodi sva ta lava do jednog velikog kotla sa vodom koja bi se tom prilikom zagrevala i dalje pumpama transportovala u radijatore za zagrevanje, u cevi za tople leje na povrtarskim poljima, za bazene za kupanje i na još mnogo korisnih stvari upotrebljavao se masovni očaj koji je narod proizvodio u Salonu za kolektivno očajavanje gospodina Snevala. Plan je u potpunosti uspeo. Mi smo postali jedna od najsrećnih državnih zajednica u svetu. Prijatelji gospodina Snevala su nagrađeni titulama besmrtnika za svoje zasluge državi. Vlada je i dalje nastavila da radi po svome. I svi su bili srećni i zadovoljni, osim onih koji su sve masovnije dolazili u Salon za kolektivno očajavanje večitog istinoljupca gospodina Snevala.
