Ana Vidmar: Glasovi i boje



Od trenutka kad sam video slike Ane Vidmar, krenula je moja tiha unutrašnja komunikacija sa njima. Nikome o tome nisam govorio, jer uprkos mojoj uobičajenoj razgovorljivosti, o mnogim unutrašnjim ličnim dijalozima i monolozima se i ne može govoriti, a kad su ove slike u pitanju, otvorila se moja duboka nesvesna i podzemna arhetipska špilja iz koje je navrla buica misli koje nisam mogao da kontrolišem i koje su se tiskale iz mene da što pre izađu napolje. Na trenutke, sve ono što sam bio u prilici da vidim, a na šta su me makar asocirale Anine slike, htelo je da se iz mene kaže. A onda se sve zaustavljalo i za kratko postajao sam nem. Ta uzburkana tišina u meni trajala je i kad sam iznova gledao slike koje su pred vama, dragi prijatelji, do jednog časa kad sam poželeo da sve to napišem. E, onda sam video da su mi usta iznova nema. Da ne mogu da govorim, jer ta istorisjka buica koja je se u meni dešavala nije mogla da se iskaže u jednom tekstu koji bi trebalo da bude samo impresija o slikama Ane Vidmar. A onda sam jednog jutra shvatio da je prvi i primarni cilj Ane Vidmar (svesni ili nesvesni) na ovim slikama – očuđenje, koje je u mom slučaju u potpunosti uspelo. 
Postoje dani u našem životu kad nas pohode glasovi slova, reči, rečenica i tekstova koje bojama ispisuju naši snovi na nestvarnom platnu, koji se buđenjem i suočavanjem sa realnošću gube. Nema čoveka da nije bio u prilici da u sebi oseti to mnoštvo jezika, to krkljanje i borbu da iz njega izađu reči koje bi on uzeo kao svoje životne pojmove koji treba da sadrže njega pred sobom, pred Bogom i među ljudima. Mnogi čak i nisu svesni šta im se dešava, a dešava se. A tek po neki retki i izuzetni uspeju da svoje glasove pretoče u slova i da ista pribeleže i prostru na slikarsko platno i daju im bojom i veličinom u nijansama pretočenu emociju i duhovno stanje večitog vapaja pojedinca za odgonetanjem unutrašnjih lavirinata duše.
Ana Vidmar je slikarka velikog dara za otkrivanje i prenošenje na platno, kaligrafskim i slikarskima metodama, svekolike potrebe savremenog čoveka za samospoznajom i vizualizacijom unutrašnjih nesvesnih simbola i fleš bekova, misli, ideja, doživljaja, čija se strukturalna grafema ispisuje na njenim slikama.


 Slike Ane Vidmar nas sećaju na neoavangardnu poeziju po svojim znakovnim i strukturalnim simbolima koji su nekada ništeći tradiciju stvarali novu tradiciju sa kraja dvadesetog veka koja je trebala, nova i sveža, uz pomoć modernih tehnologija, da nas povede u treći milenijum. Ali za razliku od njih, Ana Vidmar u svoju vizuelnu slikarsku poeziju unosi elemente tradicionalne kaligrafske veštine gde nam poručuje da neoavangarda, signalizam i raskid sa tradicijom u njenom slučaju nisu mogući i delotvorni, jer samog subjekta, to jest stvaraoca, potire i čini ga robotom. Anine slike su pobuna protivu robotiziranja čoveka i ona, stvarajući svoje stilizovano pismo i stihove na slikama, govori da sve ima smisla, ako postoji čovek, stvaralac, u svoj punini kreativnosti, koji slova i reči pretače u jezičke umetničke slike, koje plove emotivnim pejsažima i govore o našem stvarnom i zaumnom biću otvarajući nove prostore za doživljavanje unutrašnjih damara i lepota, naših čuđenja i sadejstvovanja sa svetom koji je u nama i sa onim svetom koji nas okružuje i daje se i nameće kao neprikosnovena stvarnost.
Ana Vidmar svojim slikama stvarnost percipira bojama i one su proizvod različitih slikarkinih raspoloženja, a glasovi u obliku stilozovanih slova koja su simboli, uglavnom su tema i ono što nam ova neobične i talentovana autorka poručuje. 
Slike Ane Vidmar imaju, u vizuelenom smislu, dok ih posmatramo, i neku lepu muziku u sebi. One nam pevaju pesmu stalnog putovanja kroz boje, slova, glasove, sintagme, zaljubljenog i ponesenog pojedinca koji stvaralaštvom humanizuje, očarava i oradošćava kako sebe tako i duboko protivurečni svet koji ga okružuje. 
Ovo su slike čiji su glavni junaci slova koja se pretvaraju u reči i boje; kroz nijanse boja, oseća se i vidi kako se ona pretvaraju u jezik, onaj univerzalni, koji spaja u sebi mnoštvo jezika i vodi nas do prajezika i arhetipskih slika koje nosimo duboko u sebi, a da toga i nismo svesni...
Boje na slikama Ane Vidmar počev od crvene, narandžaste, bordo, plave su ustvari putovanje i promišljanje naše autorke slikarskim metodama kroz simbole boja i davanje višeznačnih asocijativnih poruka onima koji slike gledaju. A često razlaganje slova na osnovne elemente slike, na linije, je nežnost kojom autorka usavršavajući svoje stvaralačko i umetničko ja, usavršava i posmatrače ovih slika.



Na slikama Ane Vidmar se tačno može pratiti evolucija njenog slikarskog promišljanja, počev od glasova, slova, reči, sintagmi, stihova, koji se docnije proširuju i na filigranske floralne motive u koje ona uranja i introspekcijski i prekognicijski preispitujući te narodne motive koji su nekada rađeni na platnu, na upotrebnim predmetima, na molerajima po kućama... Ona ih stavlja u kontekst likovnosti i boja ovog vremena, boja koje je njena trenutna emocija dala, sagledavajući ih iz konteksata trećeg milenijuma, preispitujući i nadahnjujući tim balkanski motivnima i sebe i nas koji smo konzumenti njenih slika, čineći pri tom invaziju na naša čula tako da slike doživljavamo kao tihu, nežnu, elegičnu, a ipak uzvišenu muziku koja nas opčinjava i oradošćuje.
Ova izložba ima duboko humanističku energiju, jer razbijenog, ucveljenog i nesrećnog čoveka, izmorenog drugim milenijumom, koji je značio vreme ratova, sukoba, grubih i licemernih politika koje su ga stvarale marionetom i predmetom manipulacije, dakle, ona tog čoveka nadahnjuje njegovim unutrašnjim stilizovanim fonacionim linijama koje su pretočene u slike i čine jednu slikarsku poemu, koja renesansno otvara njegov um ka unutrašnjim spoznajama, koje mu govore da on jeste i jedan i sam, ali da kad otkrije čaroliju igre i kad svakom unutrašnjem glasu, kao ona kaligrafijom, da emociju i pozitivnu energiju i stalnu težnju za lepotom, uvek se otvara po jedno slovo, simbol, po jedno novo biće koje se svojom snagom u nama samima opire svemu što nije lepo, čovečno i duboko humano.
I na kraju, da zaključimo. Slike Ane Vidmar su svojevrsna korespodencija sa slikarskim tendenecijama iz prethodnih stoleća, a naračito druge polovine dvadesetog veka, kada se počeo ustoličavati nihiliznam i raspadanje pa i nipodaštavanje svega što je stvoreno, dakle, Ana nam u trećem milenijumu govori da se moramo ponovo i iznova vratiti sebi i iz mnoštva glasova u nama izabrati onaj koji nam se najviše pokazuje kao identifikacija naše ličnosti, da mu se treba posvetiti, sa mnogo ljubavi, emocije i majstorstva življenja dati mu jedno vreme, koje mu ona na svojim slikama daje, obeleži ti ga, spoznati i uza sve humanizovati, kako su nekada činili stari majstori i dati mu pečate našeg vremena i naše neponovljive ličnosti. 


Radovan Vlahović